Sećanje je smešna lupa

koja sitne stvari uveličava

02.11.2019.

Zna se koja vrsta priča počinje sa: "Bilo jednom...". Ne hvala, već izvesno vreme ne verujem u bajke.

Vratiš se ponekad. Često. Ponovo sedneš u fotelju života i na platnu gledaš neki stari film. Odavno snimljen, već u zaborav pao. Ipak gubiš dragoceno vreme uzdišući na scenama prošlosti. Odustani. Zabrani sebi takvu vrstu kinematografije. Niti ti osmeh izmami, niti ti snagu da. Samo ostaješ u trenutku koji je završen. Proživljavaš bol bez potrebe. Lako je izbeći. Ustani, okreni se, zaboravi. Pred tobom život, pred tobom svet koji čeka da bude osvojen. Svu tu bol koja se godinama kupi u duši pretvori u snagu za novi početak. Postoje nove scene koje treba snimiti. Dok živiš stare uloge, potpuno si nemoćan da pokažeš najbolje od sebe u novim filmovima. Sećanja ostavi prošlosti. Tako je najbolje. Zakorači u novi život. Neka uspomene ostanu tamo gde im je mesto. Ne trebaju da te bole stvari koje se nisu desile, ni one koje su morale da se dese. Samo se pokreni. Sve je moguće, ako to dovoljno želiš. Stvori onakvog sebe kakvog želiš da te pamte. Daj primer, budi izvrstan. Samo gurni daleko od sebe sve što je prošlo. Napreduj, u tome leži tvoja sreća. Budi ponosan na sebe, i znaj da su sve prošle oluje od tebe stvorile baš ovo što si sad. Budi ponosan na to. "Prestani da brišeš prašinu sa starih slika. Sad bi već mogao da napraviš neku novu uspomenu."

28.10.2019.

Bila je neko ko ne zna ostati. I nije ostala, nikada. A voleo sam je. I ona je mene volela. Svi su to znali, osim nas.

Imam li prave reči za tebe? Osećam se poraženom od života. Vidim da su svi onomad pravi izbori ustvari najlošije povučeni potezi u šahu života. Posle svih ovih godina konačno znam istinu. Iako u suštini prelepa, toliko je bolna da je mrzim. Kao da reči nismo imali jedno desetljeće ranije. Ostali smo ćutati, oboje. Koliko nam je dobra to donelo? Samo muk, tišinu, monotone kružne poteze. Život kao u lutkarskoj predstavi. Smeškamo se, koračamo danima kao marionete. Suština je prazna, i grize dušu. Nismo se trebali prepustiti sudbini, trebali smo je uzeti u svoje ruke, izgraditi svoju sreću. Pamtim ti svaku crtu lica, i onaj dečački osmeh kojega mi nikada nije bilo dosta. Neprimetna u masi, verovala sam da sam i tebi jednako takva. I kad god sam imala nameru da ti kažem, brzo bih se razuverila. Pomirila sam se s tim da ne postojim, ne znajući da čekaš neki znak. Ne znajući da misliš na mene, da bi delio sa mnom sve. Prerano sam loše razumela. Prebrzo našla utehu, navodni smiraj. Sada niti sam utešena, niti mirna. Jedno je isto. Ponovo se mirim s tim da ne postojim. Nemam snage. Ni za borbu, biti za ispravljanje krive Drine. Samo sam pustila, neka voda nosi sve. U talasu bola, mojoj duši slomljena su krila. Srce mi je ostalo u onom danu kad sam te čekala da kažeš bilo šta, a ti si ostao ćutati. Nemam više snage ni da kucam ova slova, svesna da smo prokockali sve. Pustili smo nas, dozvolili životu da nas razdvoji toliko da je prava sreća da uopšte dišemo pod istim nebom. “Ona se, slučajno, udala 18. maja 1980. Da se udala za mene, verojatno bih, kao pravi muž, ponekad i zaboravio taj datum. Ovako, zapamtio sam ga zauvek.”

31.08.2019.

Mi nismo zaljubljeni. Nismo čak ni prijatelji. Mi smo samo dva stranca koja se previše poznaju. A falit će mi. Nek' mi se Bog smiluje koliko će mi faliti.

Znate već onu staru: "Sve što je lepo, kratko traje". Često i suviše kratko. Baš kad se navikneš da je lepo, probudi se razum. Savest. Nekako si svestan da je to oduvek samo bio početak kraja. I sve ima smisla, a opet je tako besmisleno. Izvini. Greška je moja. U meni je feler, to odveć znam. Lakše je razumeti kada samo sebe možeš da okriviš. Nije stvar u kajanju. Stvar je u krivnji. Trenutak u kojem samu sebe prezirem konačno je tu. Samo da nisam poslušala. Dvadeset minuta. Dovraga i minuti. Trebala sam ugasiti sve satove i zaboraviti na vreme. To me najviše boli. Što sam se pojavila tu bez razmišljanja. Posle toga je sve drugo postalo suvišno. Nikakav spektakularan čin uništio je sve drugo. Ne razumem zašto. Verovatno nikada neću ni razumeti. Pitati više neću, to je garant. Samo zaboravi. Loše si procenila, malena. Sada se nosi s onim što si odabrala. Idemo dalje, cirkus napušta grad. Publika je oduševljena, organizator zadovoljno trlja dlanove dok gleda u prihod koji je predstava donela. Eto ti škola, malena. Samo se na sebe možeš osloniti. Nikoga drugog apsolutno nije briga. Budi jaka. Budi svoja. Budi samostalna. Samoj sebi postani prioritet. I ne dozvoli im nikada više da ti prilaze. Nikome. Videla si, uzmu od tebe samo deo, puste te da se navikneš, mame ti lažima osmehe na licu. Dopuste ti da poveruješ u nemoguće i okrenu leđa. Vukovi. Zar imaju pravo da govore o dobroti sveta? Ne! Pre ćeš dobrotu dobiti od onoga ko ništa o tebi ne zna. Svako rame za plakanje je lažno. Pusti te da se prepustiš, da priznaš ono što još ni samoj sebi nisi priznala. Otkrije tvoje slabosti, zadobije tvoje poverenje, zatim ti samo ode iz života kao da nikakav trag ostavio nije. Osetiš hladnoću u svakom pogledu. Prođe dan, ili dva, a ti sebe ubeđuješ da nije tako. Mnogo radi, obaveze se gomilaju, potreban mu je odušak. Postojim još negde u njemu. Laži! Nikada ne veruj u to, malena. Skupi svu snagu sveta i usmeri je na ravnodušnost. Postani bezosećajna kučka i oteraj dovraga sve. Nikada više sebi ne dopusti da neko zadobije tvoje poverenje, niti tvoje snove, tvoje misli. Samo na sebe. Pisaću ti milion puta na koga da se osloniš. Nije dovoljno jednom to reći. Moraš da svaki dan završiš misleći samo na sebe, i svako jutro da započneš verujući samo sebi. Niko nije vredan da zna. Sve što si preživela, pokopaj duboko u sebi i kad god pomisliš da poveruješ nekome seti se da si preživela sama, nema koristi od pričanja o tome. Nije im stalo. Nikome. Što pre se osvesti i promeni tu ploču u svojoj glavi. Odveć bezvezna pesma o dragstoru ne treba da ti bude himna. Slab je na tu pesmu, pa šta? Svi smo mi slabi na nešto. I ti si bila slaba na njega, pa čemu? Samo si jedna u nizu, beznačajna, nebitna. Probudi se, malena. Što pre realnosti pogledaš u oči, to bolje za tebe. Zaboravi! Teško jeste, ali nemoguće nije. "Ja sam od onih što znaju sami kad treba da odu. Ako nešto znam, onda znam da budem sam."

25.08.2019.

Pričaće ti o plovidbi, ti što nisu sidro digli.

Rekla sam jednom, ostaće ova slova i onda kada ničega više ne bude. Ostaće sećanje, prokleto sveže. Kao da već blede sve te reči, još ne verujem u njih. Zašto smo odabrani? Baš mi, od celog sveta punog različitosti, negde u masi su nam se pogledi sreli. Samo plovi, mornaru. Beskrajnim pučinama sveta. Nosi me u džepu kao omot od najdraže bombone. Pusti da zašuškam svaki put kad me tvoje ruke dotaknu. Da ti vratim uspomene. Nemoj samo dozvoliti da ih nemaš. Nemoj da pustiš sve zaboravu. Zalud. Koliko god se trudim da sročim nekoliko reči, ostaju samo one koje ne bih smela napisati. I ti to znaš, znam da znaš. Rekla sam da se ne sme tako razmišljati. Ali dovraga, kome je još razum vodio srce? Znaš, onako kada nešto to jako želiš, ideš ka tome. Trudim se da zadržim stopala u mestu, da ne bih pogrešan korak načinila. Tipično za rakove, koji emotivci, zaboga. Uporno verujem u to da ćemo se povući u svoje ljušture bežeći od istine. Zato je i ćutim. Na kraju, to je ipak samo moja istina. Tvoja nikada neće biti. Niti očekujem da bude. Znaš već, bilo bi odveć sebično da ja očekujem nešto. Samo puštam vreme da prolazi i nadam se da neko od gore upravlja nama kao da smo marionete. Lutkarska predstava. Scenarij nepoznat. Samo vera da će biti onako kako je najbolje, i da će publika na kraju ostati zadovoljna. Ova predstava samo jednom igra. Nema reprize, ni velikih reči. Ili će uspeti, ili ne. Svejedno. Lakše je verovati da smo marionete, onda i ne bole porazi. Znaš ti sve, bez i da mnogo govorim. Mada, opet želim da čuješ to od mene, a ne smem. Prokleto me strah ovih hladnih jutara. Znam da se već leto bliži kraju. A zima? To je već druga priča. Kuda će nas odvesti, to samo nebo zna. Lakše bi bilo da ja prva odem. Dovraga, ništa ne bi bilo lakše. Ali mora. Pa red je pomiriti se s tim. Ionako ćeš mi u pogledu videti sve. Zalud mi je lagati, i ćutati. Neka. Tako to treba da bude. Samo se prepusti, i ćuti. Ne spominji. Zadrži u sebi priznanje da i satovi brže kucaju dok mislimo na nas. "Počinjem te sanjati, a to mi nije bilo u planu."

20.08.2019.

Testirajući moju ravnodušnost, otkrila je da ni njoj nije svejedno da li je meni svejedno.

"Nemoj prestajati da pišeš, šta ću ja da čitam kad stignem kući?" Vredi li još to? Ne. Ništa što je izgovoreno nikakvu vrednost više nema. Poverovati je lako, ali jednako je i glupo, naivno dopustiti sebi da poveruješ. Zaslepljenost sjajem kamenčića koji reflektuje svetlost. Kad ga uzmeš na dlan, onda si svestan da to i nije kamenčić. Komad stakla koji na dlanu držiš već zaseca kožu i stvara bol. Fizičku bol, znaš. Nikada to sebi ne dopuštam. Da mi ljudi postaju bliski. Nikoga ne puštam unutar granica. Nikome ne pričam. A desilo se. Moja greška. Sama sam sebi nanela bol posle koje je teško koračati napred. Znam šta misliš. Sklona sam tome. A ti si tek peron u nizu na koji se ovaj voz zaustavlja. Nemaš pojma. Nisi uopšte svestan svoje nesvesti kad sam u pitanju ja. Karma? Gnev? Realno je bojati se toga. Zar su nam putevi ukršteni da bismo pričinjavali bol? Dovraga sa svim. Samo mi reci kako uspevaš? Zar ti je zaista apsolutno svejedno? Ravnodušnost ti drži konce? Ne govori da ne možeš. O, da. Ne želiš. Kakav previd s moje strane. Jednostavno ne želiš. Onda proteklih dana nisi izgovorio nijednu reč koja nije bila laž. Ili lažeš sebe? Lažeš i mene, zar ne? Strah je jedino što te sprečava. Strah najbolje ideje pokopa u prašinu zaborava. Strah blokira svet. Koliko bih rekla, ove reči ne mogu izraziti. Ne stajem na svakom peronu. Nisam toliko prokleta da uzimam sve što mi se pruža. Htela bih jedno. Ne mnogo. Pusti da ti u očim gledam dok izgovaraš te reči. Poslednje koje si rekao. Među zimzelenim rastinjem, tamo gde se život svakodnevno rađa, gde je zrak čist, znaš već da takvo mesto postoji. Čekala bih tamo na te tvoje oči. Isplati li se čekati? Ili je uzalud? Ne košta te da se pojaviš. Znaš već kad. Ostaješ pri svom, a ja ne puštam. Kako bih mogla? Ponovo dišem. Ponovo se budim. Menjam poglede na svet. Borim se za to što imam. To ne bih nikada prokockala. Neke stvari moram da sačuvam. To je od početka jasno. I sve je selo na svoje mesto. Sve se smirilo. Nedostaješ ti, kao poslednja kockica mozaika. Uzalud mi je pisati, zar ne? Samo odgovori na sve. Pusti me samo malo da ti se približim. Ne želim povrediti. Niti slagati. Još nikada nisam bila tako iskrena. Trebam te. Da li razumeš? Dovraga, ti nikada nećeš razumeti. "Bez ikakve logike, dirnut sam što osećam da sam joj potreban i što me gleda drukčije nego ikoga drugog, a baš toga se bojim."

12.08.2019.

"Zauvek" je, ipak, samo reč. Velike reči obično imaju malu grešku, i smanjuju se za mrvičak svaki put kad ih izgovoriš. Ni od mog "zauvek" nije ostalo Bog zna šta.

Znaš. Ono kad boli. Negde duboko. Kida dušu na paramparčad. Vremenom se ubediš da je greška u tebi. Veruješ da si jedini krivac za sve. Teške reči. Duge svađe. Kažu da reč boli više od udarca. Ne slažem se baš s tim. Udarac, ipak, najviše boli. Preživiš svaki put iznova. Posle gledaš u osmeh na tom licu. Beskrajne izjave ljubavi. Slušaš planove za budućnost. Sediš pored njega u društvu. Svi vam zavide na ljubavi. Treba čovek da pazi kome zavidi. Pomiriš se s tim da s tobom možda nešto nije uredu. Pogrešno gledaš, pogrešno govoriš, pogrešno dišeš. Svaki udarac koji dobiješ, tvoja je greška. Odlučiš da ćeš prešuteti. Ipak imaš nešto zbog čega vredi držati sve na okupu. Često se pitaš, noćima, kad oni spavaju, vredi li. Žrtvovati sebe toliko, zašto? Imaš samo tihu nadu, skrivenu duboko u sebi, da će se sve promeniti, da ćeš dobiti priliku da pobegneš. Jer, nemaš sad kome. Nikome ko bi razumeo, pružio ti ruku, dao ti utočište. Vreme prolazi, a u tebi se sreća gasi. I onaj osmeh što je nekoć krasio lice, nestaje. Puštaš dane da prolaze, monotono. Ničemu se previše ne raduješ. Gledaš male oči koje u njega gledaju kao u Boga. Ceo je njihov svet. Bio je i tvoj. Nekada. Sada samo strepiš da li ćeš znati reći što treba. Da li će i ćutanje da smeta? Da li ćeš i za neizgovorenu reč sledeći dan mazati lice puderom, da niko ne bi primetio. Rekoše mi jednom da ne znaju kako može prestati da se voli. Evo, ovako. Kad i u najvećoj radosti strepiš od promene raspoloženja. Razumeš li me sad? To sam ti pokušavala reći. Nije stalno, desi se samo ponekad. Naiđe taj val i poljulja moj mir. Nemoj to nikada sebi da dozvoliš. Koliko god ljutnje bilo, koliko god razočarenja. Dok god ima nade, znaj da je tvoja ruka jača. Dovoljno jaka da ubije snove. I nadu. Dovoljno jaka da izazove stid kad neko upita kako se može prestati voleti. Kad se sve smiri, onda sam princeza, kraljica njegovog carstva. Najvoljenija. Najdraža. I uvek je do mene. Krivo sam postupila u trenutku. Odbila poslušnost. Stajala iza svoje reči. Branila svoje stavove. A nisam trebala. Ništa od toga. Nemam baš neka prava da budem svoja. Treba da sledim. Da budem dobra i poslušna. Izbegavam da pričam o tome. Ne dešava se često. Ponekad. Možda i uspem. Možda me sudbina pogleda u oči, i vidi svu bol. Možda se smiluje i pusti me. Da bežim, da se sklonim. Ko zna? Posle toga bi moglo biti drugačije. Nikome još dosad ovo nisam rekla, a tebi želim. Čitaoče, verujem da sam u tvojim očima sasvim pogrešnu refleksiju izazvala. Zato treba da znaš zašto. I kako. "Bila je baš onakva kakvu sam oduvek hteo- pametna budala. Pametna za druge stvari, budala da izabere mene."

09.08.2019.

Draga mama, život je jedna velika.. Da ne lajem, nema veze, ti znaš. To je sve lutrija al' ja ne odustajem od svog broja dok igra traje.

Mama. Nedostaješ. Mada nema reči koja bi ovu bol izrekla. Čuvam suze duboko u sebi, ne govorim nikome o tebi. O vama. Nemam snage. Prebrzo ste otišli. Oboje. Kad ste mi najviše trebali. Dovraga, skoro je tri godine. Od njegove smrti je već bilo. Ne znam šta je teže. Što ste vi otišli, ili što sam ja ostala. Drugačija sam, mama. Sasvim suprotna. Ne bi me volela. Sumnjam da bi razumela. Odustajem svaki dan od jedne ideje. Prerežem svaki dan jednu nit što me veže. Samo koračam, s ciljem da se sklonim. Ne prepoznajem samu sebe. I ne pričam nikome o tome. Svaki pokušaj boli. Bilo šta da započnem, ne ide. Stojim u mestu, a život prolazi. Taman pronađem nešto što mi ulepša dan, a život mi to istrgne iz ruku. Imala sam velike snove, sećaš se. Ne sanjam odavno. Nije taj luksuz meni namenjen. Pobegla bih mama. Nije idealno. Znala si to, još onomad. Ali tvrdoglava kakva jesam, nisam te slušala. Da barem jesam. Ti si najbolje znala. Sve. Nemam kome, mama. Nemam kome spustiti glavu u krilo, nemam kome verovati, nikoga ovde nije briga da li me boli. Dozvolim sebi ponekad da zaplačem, kao danas. Retko, mama. Na ovom licu niko neće suzu videti. Ali danas moram. Toliko je nebitno da me izjeda. Toliko me grize savest, jer sam dopustila sebi da odustanem. Ali morala sam. Ne mogu sebi to priuštiti. Koliko god znam da je to baš ono što sam tražila. Morala sam odustati. Sad samo suzama poraz sapirem. Nisam ja te sreće, mama. Da zadržim ono što me čini sretnom. Za mnom se samo nesreća vuče. Pomoli se gore za mene, vidi gde je zapelo. Imam tu jednu želju, neka se barem ona ostvari. Svetlo na kraju tunela. Poslednje čemu se nadam. Radim na tome da uspem. Ali treba mi podrška od gore. Čuvaj me, mama, jer sama ne umem. Boli me svaki uzdah otkad nisi tu. Otkad niste tu. "Ima ljudi koji nikad ne mogu zajedno u prvo lice množine. I gotovo."

08.08.2019.

Da li si spavala, da li si sanjala kako se ruši Avala?

Ponekad tako, inspiriše te nešto neobično, drugačije. Nekada najobičniji stihovi ostave trag na duši. Mimo šablona, daleko od pravila. Najlepše dobro jutro. Najlepše buđenje narednog dana. U glavi se vrte reči poput pokvarenog gramofona, iznova i iznova. Strah od nepoznatog. Još veći strah od odbijanja. Da li je čovek dovoljno dobar, da li je uopšte dovoljan nekome? Povrh svega, taj dragstor, kasa, kutija cigareta. Vi. Mi? Nemoguće. Neverovatno. Banalna greška u binarnom kodu. Zarumeneti se. Tako lako izgleda, a tako mnogo je potrebno za to. Izgubiti smislenost reči u trenu. Utopiti se u pogledu. Zastati u vremenu i prostoru. Zaista, kao da ništa drugo ne postoji u trenu dok se oči preslikavaju jedne u drugima. Zaboga, zar mogu dva para očiju toliku zbrku da stvore? Čitaoče, nećeš me možda razumeti. Ipak se nadam da hoćeš. Nisu mi sve reči sveta dovoljne da ti kažem. Nadam se da ćeš razumeti i bez mnogo reči. Teško je priznati grešku. A i kako da je priznam kad je fabrička. Greška je u proizvodnom pogonu. Smešno. Kao da je sve to Bog zna šta. S druge strane i jeste. Ovisi o uglu gledanja. Pisala bih satima, a ne bih smela reći. Upijam svako slovo, svaki pokret, svaku iskru u oku. Pokušavam se zasititi sitnicama. Ko je još od šibica tvrđavu izgradio? Očekujem da ćeš mi, dragi čitaoče, nekim čudom uspeti pročitati misli i da ćeš razumeti. Bez osuđivanja. Ne traži priliku za igru. Takvih je mnogo. Nemam prava da držim prodike o slamanju srca. Tu sam medalju odavno o klin okačila. Sada se samo plašim za svoje. A red je, posle svega, neće me zaobići. Plašim se samo da to ne budeš ti. Ne stojim na uglu tražeći najniže osećaje. Okolnosti su apsolutno drugačije. Kad bi se barem moglo izgovoriti. Plašim se. Ne želim biti teret, niti monotonija. Htela bih biti razlog osmeha, najlepših snova, prekrasnih buđenja. Htela bih previše, znam. Zato je sigurnije reči utopiti u tišini. Neke se jednostavno izgovoriti ne smeju. Čitaj mi stihove u očima. One te slagati ne znaju. "Naći ćeš cvet što po meni miriše. Naći ćeš cvet koji nestaje. Naći ćeš cvet što po meni miriše. Biće to cvet koji umire."

01.08.2019.

I još jednom je nežno, krišom zagrizla usnicu i rekla: "Nije važno, ti nikada nećeš shvatiti. "

Zaista nije važno. Premalo mi je snage ostalo da objašnjavam. A htela bih, nije da ne bih. Jednostavno ne mogu. Mnogo toga imam za reći. Mogo toga za prešuteti. Prolazi život, okreće se kao ringišpil. Zalud, koliko god se trudim, sve teže pronalazim svoje mesto tu. Želim otići. Toliko je jaka želja da verujem da se nikada neće ostvariti. Samo ću u njoj sagoreti. Ja i sve ono što bi moglo, a nije. Od usta do usta, od uva do uva. Dovraga s tim. Ponekad, naiđeš na neki divan, neobičan kamen. Gledaš kako svetluca pred tobom, a znaš da ga nikada nećeš držati na dlanu. Nećeš ga staviti u džep, niti poneti sa sobom. Ostaće tu gde mu je mesto. Mnogi će proći pored njega. Možda se nikome neće učiniti tako predivan, ni neobičan. Jer, ipak, šta to u kamenu može biti predivno? Ćutaćeš o njemu. Uspomena na njegov sjaj će ostati skrivena duboko u tebi. Osećaš kako te rumenilo obuzima samo dok ga gledaš. Odćuti, pregrizi, promeni. Sebe, stavove, razmišljanja. Umrtvi svaku nadu da ćeš ga dotaknuti, makar na tren. Jer više od toga i ne želiš. Ne pomišljaš na pogrešne stvari. Možda se samo pogrešno izražavaš. Nije važno. Zaista. Kao da je ikada i bilo. Tu si gde jesi, i drugačije ne može. Greh bi bio, zar ne? Poželeti život, raširena krila, drugačije snove? Sunce na nebu i zelena polja? More? Ne. Bar ne ovakvo kakvim ga svi poimaju. Beg od svakodnevnice. Treba razumeti sve ono među redovima što izrečeno nije. Znam da neće znati. Tešim se da neće. Nije sve onako kakvim se čini. Nikada. Pogrešno mesto, još gore vreme. Tolika borba da stigneš na mesto gde si sad, što bliže sjaju tog kamenčića. Uzalud. Prestaće sjati, ugašen normama, šablonima, modulima morala, vere, zakona, stotinama nebitnih vražijih ograničenja. Negde drugo, neki drugi put, u nekom drugom vremenu, možda ne bude ugašen. Samo reč, dve, pet. Slušaj. Gledaj. Upijaj. Svaku zraku njegovog sjaja dok još uvek sja. Sve bih ja, a opet ništa. Pronađi se u retku, u reči, u svakom slovu. Predomisli se ponekad. Život je i tako prekratak, monoton, sirov, da bismo propuštali uživati u sjaju dok je prilika tu. Ništa previše, veruj. Samo tvoj pogled u pravom smeru, prava reč u pravo vreme. Ipak je previše, zar ne? Znam. Samo se tešim. Usput. "Da je bila na mom mestu, sigurno bi me razumela. Ali svako je uvek na svom mestu."

02.05.2019.

Glasno se nasmejala. Tad sam već znao da će mi taj smeh nedostajati.

Kada bi u reč stalo sve ono što oko vidi, sve što duša oseća, tad nijedna priča ne bi imala kraj, tada bi svaki kraj bio novi početak. Prolećni dan. Isti kao svaki drugi, a ipak jedinstven, neponovljiv. Godine izmiču. Nesvesni smo vremena koje prolazi. U trci sa životom često poželim pritisnuti pauzu. Uživati, doživeti, preživeti. Svaki pogled. Svaki dodir. Svaku reč. Pokušavam sračunati kako da zatvorim jedna vrata, iako još čekam da se druga otvore. Volim da delujem planski, proračunato, mada mi u poslednje vreme to ne polazi za rukom. Osećam na trenutke kao da živim tuđi život. Tek su retki trenuci zaista moji. Loše se uklapam u šablon. Loše sklapam prijateljstva. Ne osećam potrebu za tim. Ne podnosim gužvu, svakodnevne obaveze, ustaljena lica. Postoji jedna oaza. Jedna uteha, jedan smiraj. Toliko mi je stalo do nje da osećam kao da svaki dan moram od nje odustati. Pogrešno vreme. Pogrešne okolnosti. Prave uloge. Zalud. Određene reči. Male. Beznačajne. " Malena, drago mi je zbog tebe. Idi. Ne okreći se. Uspej u životu. Dovraga, nedostajat ćeš mi." Srušila bih zid oko sebe. Naslonila se na ta čelična prsa. Stisnula zube, pokušavajući da dođem do daha. Plakala bih u tom naručju kao malo dete. Čoveku su i suze potrebne. Itekako. Treba mi da budem ranjiva, nemoćna, krhka. Kao pahulja snega pred zrakom Sunca. Samo je tren gledaš kako se topi, i nestala je. Posle jednog takvog kraha skupila bih svu snagu i hrabrost sveta da teram do kraja. Da ga učinim ponosnim. Da mu izmami osmeh sećanje na mene. Da bude svestan koliko je zaslužan za to što se jedna gusenica odvažila da postane leptir. Htela bih da zna. Mnogo toga. Da volim slušati. Sve. Svaki uspeh, svaki osmeh, svaku bol, dilemu, krizu, fazu,... Znate već, to je onaj osećaj kad vam je do nekoga zaista stalo. Bez nekog posebnog razloga. Dovoljno je samo što postoji pod istim nebom. Bez rezerve, vaganja, bez razmišljanja. A ceo svet je protiv toga. Niko ne bi opravdao taj osećaj. Nijedna viša sila ne bi oprostila. Znam da nisam ništa posebno za tu oazu. Ni prva karavana. Možda ni jedina u trenutku, niti poslednja. Samo karavana. Žedni putnik iz mase, zastao da odmori dušu i napoji se. Nisam pesimista. Više realista. Postavim sebi činjenice i shvatim sve. Moj um nema problema s razumevanjem okolnosti. Negde drugo se točkići okreću i, kao u muzičkoj kutiji, razleže se melodija. U tome je štos. Prešuteti, pregristi. Ne dozvoliti oazi spoznaju. Jer, ukoliko spozna, moglo bi se desiti da postane fatamorgana. Približim li se dovoljno, isčeznut će. Zato guram dane kao da nisu moji i čekam. Čekam neko olakšanje, prekrasno rješenje, savršeni izlaz. Usput, čekam i da se ta preteška vrata otvore. Možda će onda biti lakše. " Uvukao sam joj se pod kožu, tiho, lopovskim koracima ušao joj u san i tamo ostao. Ostao zarobljen između njenog ponosa i moje želje. Njenog neukrotivog inata i mog egoizma. Što sam više bežao više sam je želeo. Što se više vraćala, sve više sam je terao. Igrali smo igru u kojoj nijedno nije pokazivalo emocije. I nijedno od nas nije izgubilo, a iz bitke smo izašli poraženi oboje..."


Stariji postovi

Sećanje je smešna lupa
<< 11/2019 >>
nedponutosricetpetsub
0102
03040506070809
10111213141516
17181920212223
24252627282930

MOJI LINKOVI

Ona je moj razlog, u stvari.. Moja mala unikatna dragocenost u zalagaonici ovog ludila..
Ništa lakše nego sebe slagati.. Ništa lakše neg' se nasmrt opiti.. Ništa teže nego zalud tragati..


Neke bistrine se nepovratno mute, ali nikad dodir svile.
Tajne su kao device, s njima se mora nežno.
Bilo bi tako slatko naprosto im strgnuti bluzicu, a opet, čarolija je potpuna tek ako ih pustiš da se otkriju same...




Ali, suza je kraljica. Suza je najmoćnija vodena sila.
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš neku staru dobru nepoznatu pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš..

I zaplakaćeš istog časa..

I najzad shvatiti kako sam te voleo..

Ma, ne idem ja ispred svog vremena. Moje vreme ide iza mene. U tome je nesporazum. Ipak, sačekat ću ga još malo. Još samo malo, onda odoh...
Trudeći se da to ne deluje nervozno, lupkao sam neki takt, pokušavajući nezrelo da privučem njenu pažnju.

Neuspešno..






MOJI FAVORITI
Laprdam sta stignem
Prohujalo s vihorom
•●NedoSanjani Snovi Moje Mladosti●•
Atrocity Exhibition
Čuješ tišinu? Prolazi vrijeme.
m0j maLi Svijet- drugima 0biČan, meni Čar0ban
years are gone, but he isn't ADP10
Ljepše - od - noći !
više...

BROJAČ POSJETA
7878

Powered by Blogger.ba