Sećanje je smešna lupa

koja sitne stvari uveličava

19.12.2020.

Ja znam da vreme svemu menja boje...

Koliko već dugo te teram u zaborav? Sati su postali dani, dani meseci, a evo već godine počeh brojati. Nikada još ne uspeh. Niti tebe u zaborav, niti zaborav tebi. Postoji valjda to nešto u svakom čoveku što stoji, sićušno, a bolno. Mada neznatno i nevidljivo svaki uzdah podseća da je tu. Neće te izbrisati ni dva života. Pokušah. Milion puta. Čak i da te zamenim. Niko. Nema zamene. Ni blizu. Sreća te prati, znam. Nemaš me u sećanju, verujem u to. Neka. Sreću i zaslužuješ. Ništa manje od toga. Zaslužuješ mene, prvenstveno, da nije što jeste. Ovako ne. Niti onda, niti sada, niti ikada. Uopšte ne postoji šansa. Niti je postojala. Niti će postojati. Ponekad  (lažem, čitaj: "skoro uvek") noću, kad se sve stiša, setim se svojih snova. Dobri su to snovi. Šteta što će neizrečeni ostati. Neostvareni. Zatrpani negde, poput otpada, odavno već prekriveni prašinom zaborava. Bole me. Bole me snovi od kojih odustah. Boliš me ti. Bole me oni koje mi život uze onda kad su mi najpotrebniji bili. Svaki me uzdah boli. A to ne vidi niko. Niti će. Nemam hrabrosti da o tome pričam ikome. Ne želim da izgledam slabo, niti krhko u očima drugih. Ne želim ničije sažaljenje. Birah ovaj put u cvetu mladosti, nesvesno. Neupućeno dete odabralo je kako jeste, sad više nema nazad. Pomirih se sa sudbinom koja me snađe. Ne žalim se zbog svega što imam. Samo me boli ono što željeh iskreno, a nemam. Jednom pročitah da se čovek više može pokajati za ono što nikada nije učinio, nego što za ono što je napravio, makar i pogrešno bilo. Trebale su godine da razumem smislenost te konstatacije. Znaš, trebalo bi zakonom zabraniti neke postupke ljudima, pre nego navrše određen broj godina, pre nego dostignu životnu zrelost, trenutak kada jasno vide koliko vrede i šta bi sve mogli postići. Teško mi je, u poslednje vreme pogotovo, da se izražavam. Često mi reči nedostaje, i onda kao hladan kamen, stojim u mestu nepomično. Najlakše bi bilo kad bi ljudi koji trebaju da me razumeju sve pročitali iz mojih očiju. A ne, danas još malo ko zna čitati iskre, sjaj i bol jednog pogleda. Svelo se sve na lažni sjaj, kratkotrajna zadovoljstva i dane bez nade da će iko razumeti, da će se umetnost vratiti kao temelj, da će biti važno ono što čoveka čini sretnim, a ne život u šablonu društva. Sve moje boli pišem ovde gde sam nepoznata ličnost. Ostavljam reči kao trag na koji će tek poneko nabasati. Neki slučajni tragač za onim što je iz duše pisano. Zauvek će ostati neznatno svima osim meni. Jedno znam, nikome ne želim neizvesnost života koji protiče monotonim danima, šablonskim radnjama, jednakim svakog novog dana. Probudi se, skupi hrabrost i snagu i juri svoje snove koliko te noge nose , pre nego ti život dodeli trajne prepreke u ostvarivanju i jačanju sebe kao individue. Misliš da može bolje, jače, intenzivnije? Da imaš kapacitete da osvojiš nebo? Onda nemoj samo da misliš, veruj u to i učini sve što je u tvojoj moći da vera postane opipljiva stvarnost. Ne dozvoli sebi da se jednog jutra probudiš i da je jedini osećaj koji poseduješ gorčina neostvarenih snova, jer, veruj mi, ne postoji veća bol od te, i ništa ti ne može uništiti duh kao žal za prošlim danima koji su ostali prazni, neiskorišteni. Ništa ne boli kao mrtva duša u živom čoveku. Sreća je samo postojanje nade da će se, uprkos preprekama, poneki davno zaboravljeni san vratiti i osvetliti preostale dane, da će se jednog dana duša probuditi. Nada u dan kada ćeš konačno zaborav postati. Tog dana će ponovo da živi sve što je umrlo zbog dve duše koje nikada neće postati jedna. "Bilo je neko proleće koje nije išlo uz jesen koju je izabrala za svoj način života. Zaboravila je da se smeje glasno."

21.07.2020.

Voleo bih da znam kako da napišem uzdah. Jedan tamni, duboki uzdah. To sad strašno nedostaje na ovom mestu.

Koliko god da je vremena prošlo, makar tek nekoliko dana, ili meseci, meni se čini kao večnost. Koliko god da te puta sretnem, u nadi, s čežnjom, znam da te niti jedan jedini put neću imati. Onako kako te imaju druge, tako nikad nećeš biti moj. Zapravo, kad razmislim malo bolje, ti nećeš nikada uopšte biti moj. Ni onako kako te imaju druge, niti bilo kako. Boliš me kao da me nikada ništa drugo i nije bolelo. Kao da mi trune duša, kao da se u delove rasipa. Svaka pomisao na tebe je bolna, i teška, a ne mogu te iz misli izbrisati. Kada bi postojao neki prekidač s tvojim imenom, pa da ga samo okrenem na "off", ali ne ide to u životu tako. Kao ulovljena divlja ptica, svaki novi dan se osećam kao da mi seku krila i guraju me nazad u kavez. Gušim se u bolu svakodnevnice. Prerano sam poletela, i sada sam svesna toga, ali ne mogu ništa da promenim. Dovraga i sa sudbinom. Bezbroj uzaludnih pokušaja da dođem do daha, da dođem do sebe. Uzalud. Onda se niotkud stvoriš ti, i vratiš mi onu mene koju sam odavno zaboravu predala. Ulepšaš mi dane sitnicama, za svaki trenutak pronađeš stih. Pogrešila sam i ne prođe dan da se zbog toga ne kajem. Godine mi prolaze, još koja i gazim već tridesetu. Imam sve što bi neko ko nema to isto poželeo, ali gušim se. Tonem,svesna da izlaza nema. I već počinjem da verujem u to da sam bezvredna, da nemam moral, niti razum, stid, karakter ni stav. S jedne strane se prepuštam tome da drugi odlučuju u moje ime, a s druge se u meni kida sve, i verujem da je smrt jedino pravično rešenje, jer jedva skupljam snage za novi dan. Niko mi manje nade od tebe nije dao, a da sam ga više volela. Važna je i tvoja sreća podjednako, ipak bih da znaš kako izgleda ova moja bol, tek toliko da si svestan da postoji. Nijedan bitan razlog ne postoji za tu bol, a ona je ipak tu. Možda i razumeš jednog dana. Mada u to čisto sumnjam. Verovatno ti već odavno ni u mislima nisam. Okrenuo si novi list, kilometrima daleko od svega što je iza tebe ostalo. Veruješ li da ti želim sreću, i da te nikada duša ne zaboli, da nikada ne osetiš bol truhljenja snova. Budi samo nasmejan, ne skidaj onaj svoj osmeh s lica. Budi onakav kakvog te pamtim. Sous chef koji bi menjao svet, dečko kojega usrećuje tuđa sreća. Budi samo svoj, kakav si uvek i bio, i ne menjaj se nikad. Tek toliko da znaš, neko će uvek da misli na tebe, i svaku noć pred spavanje pomenut će te u molitvama. Neko odavno zaboravljen te neće nikada zaboraviti. "Ona? Ma ne! Ne voli me više! Otkud znaš? Jesi li ikada video boju njenih očiju kad tebe nema u prostoriji?"

13.05.2020.

Oni koji su me zavoleli (..) znaju štošta o meni. Oni koji me do sad nisu zavoleli, i neće, bojim se...

Uopšte više ne znam ni zašto pišem. Čemu reči kada ih ne želiš? Milion koraka sam do tebe napravila, a ti stojiš u mestu. Pustiš me da ti ogolim dušu i kao svaki put zabodeš mi nož u srce. Vidiš moj greh u njoj, i njen greh u meni. Sudiš mi samo prema tom grehu, gledaš me samo kroz greh. Možda me zato puštaš da boli, nadajući se da si se i njoj osvetio tako. Dobro, povredila te. Razumem. Dovraga, znam kako boli kada boli. Ali to nisam bila ja. Ne kad si ti u pitanju. Znaš ono kako si čudan kad se ljutiš, i 20 minuta kasnije ti naumpadne sve što si mogao reći, a nisi? Meni te reči koje sam mogla reći dolaze u misli od našeg poslednjeg razgovora. A zalud bi ih bilo i pisati. Nisi rečit, to me najviše boli. Zato što ja pričam i pišem i delim srce napola, a ti samo šutiš. Stojiš u mestu kao nemi posmatrač. Jedino me zanima da li ti je toliko svejedno? Kada bi mi samo rekao sve ono što ćutiš. Kada bi i sebi priznao ono od čega bežiš. Rekla sam, ništa što ne želiš. A mene ne želiš, to je bar očigledno. Dovoljno si vremena imao da se javiš. Valjda to tako ide, ako posle rasprave ostane samo tišina, to se verovatno računa kao kraj. Šteta. Rođendanskom poklonu bi se obradovao, garant. Dobar je to poklon, ali koga briga. Nikada ti ga neću poslati. Šteta što barem adresu nisi napisao. Sad samo računam na to da sam ti višak u tvojoj zalagaonici ludila. Htela sam da delimo dane, da vreme brže proleti. A tebi je teško razumeti da te neko može voleti. Nije fer. Na kraju svega, nije pošteno da ovoliko boli. Nije pošteno da traje dok dišem, a znamo oboje da hoće. Bio ti tu ili ne, zauvek će jedno mesto u srcu ostati tvoje. Tu sam, znaš već gde. Jedna tvoja reč bi mogla prekinuti bol. Sad je na tebi da li ćeš da progovoriš ili ćeš zaista ostati samo nemi posmatrač ljubavi."Teško se budim, a još teže prestajem da sanjam. Seo sam na ivicu kreveta, otresao snove sa ramena, i pokušao da se setim kratkog sadržaja prethodnih nastavaka."

11.05.2020.

Saznao sam u koje doba godine je ovde najlepše. U ono doba godine kad si ti tu.

Gospode Bože, zar je moguće da tako malo cenimo život? Ušuškani u svakodnevnu rutinu, užurbanost, jurnjavu za idealima, borbu sa rivalima,nismo ni svesni da su sekunde presudne. Možda već sledeći uzdah neće biti tvoj, niti moj, bilo čiji. Uzimamo mnogo toga zdravo za gotovo, opiremo se mnogo čemu, bežimo, sklanjamo se u stranu, nesvesni da propuštena prilika nije poraz, ona je dio života koji smo mogli da proživimo, dok smo još tu. Principi, norme, pravila, u biti ništa nije toliko važno naspram srca. Upita me jednom neko blizak,i drag (draži nego što može zamisliti to): "Šta je to duša?", na što je moj odgovor bio: "Ne znam." Zatim on reče: "Niko ne zna šta je, a svi znaju kako boli." Čemu čekanje da nas zaboli da bismo shvatili da je imamo? Pusti plimu osećanja da te preplavi. Nije to smrtni greh. Doživi. Opusti se. Pokušaj ponekad i ono za što svi govore da se ne sme. Dok još dišeš. Dok ti to srce bije u grudima. Dok ne boli duša da bi znao da je imaš. A i ako boli, ako je ikada bolela, izleči je, pusti joj da uživa u onome što srce želi, ne ograničavaj je principima koji su ti odgojem usađeni. Ne kažem da su pogrešni ti principi. Ali generacijama se o nekim srećama šutelo, bile su zabranjene, veštičije, đavolje, šejtanske, kako god to ko zvao. Ljudima su životi uništavani optužbama za veštičarenje. Ljudima koji su slušali srce, koji su hteli neke sreće udahnuti dok su još tu, dok su živi. Nesvesni sudbe, danas jesmo, sutra (možda već i danas) nismo. Zašto onda razgovaramo pomoću fraza, zašto razmišljamo unutar kutije kad je unutra tek dio svetlosti? Lepi moj, dok još jesmo, samo se prepusti neka te ponese val, izgovaraj reči iz srca, ne ono što moraš ili smeš, samo ono što na trenutke, u najluđim snovima ponekad usniš. Znaš da razumem sve moguće varijante želja. Potrčiš ponekad za nekim svetlom koje nije tvoje, ali su te drugi uverili da jeste, i onda tinjaš poput dogorele sveće dok si živ. Na pola snage, prema šablonu (koji su opet neki drugi crtali za tebe). Zato samo budi živ, dok si još živ. Zbog sebe. Zbog mene. Zbog svih. Molim te. "Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmogoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima. I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo. I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose. I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara. “Zauvek?”- pitala je uplašeno. O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da “zauvek” ne postoji. Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati? Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola? I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš. I zaplakaćeš, istog časa. I najzad shvatiti koliko sam te voleo. "

09.05.2020.

U oblacima ne živi niko. Samo neostvareni snovi.

Što si tako luda za mnom? Šta je tako lepo sa mnom? Koliko bih ti samo mogla pisati, nikada ne bi razumeo. Postoji u tebi ta neka iskra koja poput areole zasjaji kad god te ugledam. Svaki polusmešak na tvom licu, svaki pogled koji uhvatim. Kad se sve uzme u obzir, teško je, skoro nemoguće, ali postoji. Tvoja pojava mi zaledi dah, i zbunim se, kao da nisam godine potrošila učeći prilagoditi se trenutku. Zaboravim reči, dlanovi se znoje i usne podrhtavaju u strahu da ne izgovorim nešto pogrešno, a istovremeno u želji da to budu prave reči u pravo vreme. Idealizirala sam te odavno, verujem već prvog trenutka kad su nam se pogledi sreli. Učinila sve da ti se približim, a ujedno te toliko odgurala od sebe. Loši postupci, pritisak, previše reči, nekad pak premalo. Saplitao se jezik i u silnoj želji da napravim prave korake ka tebi, ja sam sve više gazila ka očaju. Svaki korak je bio pogrešan, ali ne iz loše namere. Uvek su namere bile dobre, jedino ja nisam znala kako da koračam. A na kraju puta TI. Takav kakav jesi. Idealan. Savršen. Toliko bolno tuđi. Toliko nikada moj. Bar je svet bogatiji za jednu anđeosku dušu koja ovom sivilu dodaje boju nežnosti. Kao da ti je jedina misija da svima oko sebe ulepšavaš dane, minute, godine. Kao da si uvek tu, tvoje rame za plakanje je svima na raspolaganju. A ti? Ti smehom strah pokrivaš, gradiš zidove oko sebe i ne dozvoljavaš nikome da ti se približi. Bol te tome naučila. Stoga nikome ne veruješ. Bojiš se ponovne boli. Postojiš tako negde daleko. Večeras barem pod istim nebom dišeš. U mojim očima savršen. Nisi ni svestan, mada je tako i bolje. Samo tvoje bivstvovanje na ovom svetu je dovoljno. Ponekad se plašim da zatražim više. Ponekad mi je luksuz i da te sanjam. Količina straha koja je prisutna kad samo pomislim da bih te mogla izgubiti nije izreciva nijednom mernom jedinicom. Grešila sam, toga sam ja najbolje svesna. I žao mi je. Zbog učinjenog. I zbog onoga što se nikada nije ni dogodilo. Za svaki put kad sam se o tebe ogrešila, kajem se. Ti si mi put, duša, moje drugo ja. Kunem ti se da nikada nisam htjela povrediti te, ogrešiti se o tebe. Nikako. Ni u kom pogledu. Samo sam htela da ti značim barem upola kao ti meni. Vrag odneo želju, ne dobijemo uvek ono što bismo hteli. Nisam ja za tebe ni pola. To je istina. Ili nije. Možda samo dobro izbegavaš iskrenost, ili ni sam sebi ne želiš da priznaš. Verovaću u ovo prvo. Istina je. I uvek će tako biti. Uvek ćeš biti toliko tuđi, a ja nikada neću biti dovoljno značajna da bi ti se suza nehotice iskrala iz oka kad shvatiš koliko smo tuđi, a koliko smo istovremeno svoji. Ti moj, i ja tvoja. Samo u nekom drugom, paralelnom svetu. A ovde nam se samo duše ljube dok mi nesvesni toga vodimo svako svoj život.“Jednog dana zastaćete negde na sred neke dobro poznate ulice, pogledaćete u nebo i razumećete zašto se sve baš tako desilo. Duboko ćete udahnuti novi život i hrabrim koracima krenuti dalje, i najzad shvatiti da je život previše kratak da biste bili nesretni.”

02.11.2019.

Zna se koja vrsta priča počinje sa: "Bilo jednom...". Ne hvala, već izvesno vreme ne verujem u bajke.

Vratiš se ponekad. Često. Ponovo sedneš u fotelju života i na platnu gledaš neki stari film. Odavno snimljen, već u zaborav pao. Ipak gubiš dragoceno vreme uzdišući na scenama prošlosti. Odustani. Zabrani sebi takvu vrstu kinematografije. Niti ti osmeh izmami, niti ti snagu da. Samo ostaješ u trenutku koji je završen. Proživljavaš bol bez potrebe. Lako je izbeći. Ustani, okreni se, zaboravi. Pred tobom život, pred tobom svet koji čeka da bude osvojen. Svu tu bol koja se godinama kupi u duši pretvori u snagu za novi početak. Postoje nove scene koje treba snimiti. Dok živiš stare uloge, potpuno si nemoćan da pokažeš najbolje od sebe u novim filmovima. Sećanja ostavi prošlosti. Tako je najbolje. Zakorači u novi život. Neka uspomene ostanu tamo gde im je mesto. Ne trebaju da te bole stvari koje se nisu desile, ni one koje su morale da se dese. Samo se pokreni. Sve je moguće, ako to dovoljno želiš. Stvori onakvog sebe kakvog želiš da te pamte. Daj primer, budi izvrstan. Samo gurni daleko od sebe sve što je prošlo. Napreduj, u tome leži tvoja sreća. Budi ponosan na sebe, i znaj da su sve prošle oluje od tebe stvorile baš ovo što si sad. Budi ponosan na to. "Prestani da brišeš prašinu sa starih slika. Sad bi već mogao da napraviš neku novu uspomenu."

28.10.2019.

Bila je neko ko ne zna ostati. I nije ostala, nikada. A voleo sam je. I ona je mene volela. Svi su to znali, osim nas.

Imam li prave reči za tebe? Osećam se poraženom od života. Vidim da su svi onomad pravi izbori ustvari najlošije povučeni potezi u šahu života. Posle svih ovih godina konačno znam istinu. Iako u suštini prelepa, toliko je bolna da je mrzim. Kao da reči nismo imali jedno desetljeće ranije. Ostali smo ćutati, oboje. Koliko nam je dobra to donelo? Samo muk, tišinu, monotone kružne poteze. Život kao u lutkarskoj predstavi. Smeškamo se, koračamo danima kao marionete. Suština je prazna, i grize dušu. Nismo se trebali prepustiti sudbini, trebali smo je uzeti u svoje ruke, izgraditi svoju sreću. Pamtim ti svaku crtu lica, i onaj dečački osmeh kojega mi nikada nije bilo dosta. Neprimetna u masi, verovala sam da sam i tebi jednako takva. I kad god sam imala nameru da ti kažem, brzo bih se razuverila. Pomirila sam se s tim da ne postojim, ne znajući da čekaš neki znak. Ne znajući da misliš na mene, da bi delio sa mnom sve. Prerano sam loše razumela. Prebrzo našla utehu, navodni smiraj. Sada niti sam utešena, niti mirna. Jedno je isto. Ponovo se mirim s tim da ne postojim. Nemam snage. Ni za borbu, biti za ispravljanje krive Drine. Samo sam pustila, neka voda nosi sve. U talasu bola, mojoj duši slomljena su krila. Srce mi je ostalo u onom danu kad sam te čekala da kažeš bilo šta, a ti si ostao ćutati. Nemam više snage ni da kucam ova slova, svesna da smo prokockali sve. Pustili smo nas, dozvolili životu da nas razdvoji toliko da je prava sreća da uopšte dišemo pod istim nebom. “Ona se, slučajno, udala 18. maja 1980. Da se udala za mene, verojatno bih, kao pravi muž, ponekad i zaboravio taj datum. Ovako, zapamtio sam ga zauvek.”

31.08.2019.

Mi nismo zaljubljeni. Nismo čak ni prijatelji. Mi smo samo dva stranca koja se previše poznaju. A falit će mi. Nek' mi se Bog smiluje koliko će mi faliti.

Znate već onu staru: "Sve što je lepo, kratko traje". Često i suviše kratko. Baš kad se navikneš da je lepo, probudi se razum. Savest. Nekako si svestan da je to oduvek samo bio početak kraja. I sve ima smisla, a opet je tako besmisleno. Izvini. Greška je moja. U meni je feler, to odveć znam. Lakše je razumeti kada samo sebe možeš da okriviš. Nije stvar u kajanju. Stvar je u krivnji. Trenutak u kojem samu sebe prezirem konačno je tu. Samo da nisam poslušala. Dvadeset minuta. Dovraga i minuti. Trebala sam ugasiti sve satove i zaboraviti na vreme. To me najviše boli. Što sam se pojavila tu bez razmišljanja. Posle toga je sve drugo postalo suvišno. Nikakav spektakularan čin uništio je sve drugo. Ne razumem zašto. Verovatno nikada neću ni razumeti. Pitati više neću, to je garant. Samo zaboravi. Loše si procenila, malena. Sada se nosi s onim što si odabrala. Idemo dalje, cirkus napušta grad. Publika je oduševljena, organizator zadovoljno trlja dlanove dok gleda u prihod koji je predstava donela. Eto ti škola, malena. Samo se na sebe možeš osloniti. Nikoga drugog apsolutno nije briga. Budi jaka. Budi svoja. Budi samostalna. Samoj sebi postani prioritet. I ne dozvoli im nikada više da ti prilaze. Nikome. Videla si, uzmu od tebe samo deo, puste te da se navikneš, mame ti lažima osmehe na licu. Dopuste ti da poveruješ u nemoguće i okrenu leđa. Vukovi. Zar imaju pravo da govore o dobroti sveta? Ne! Pre ćeš dobrotu dobiti od onoga ko ništa o tebi ne zna. Svako rame za plakanje je lažno. Pusti te da se prepustiš, da priznaš ono što još ni samoj sebi nisi priznala. Otkrije tvoje slabosti, zadobije tvoje poverenje, zatim ti samo ode iz života kao da nikakav trag ostavio nije. Osetiš hladnoću u svakom pogledu. Prođe dan, ili dva, a ti sebe ubeđuješ da nije tako. Mnogo radi, obaveze se gomilaju, potreban mu je odušak. Postojim još negde u njemu. Laži! Nikada ne veruj u to, malena. Skupi svu snagu sveta i usmeri je na ravnodušnost. Postani bezosećajna kučka i oteraj dovraga sve. Nikada više sebi ne dopusti da neko zadobije tvoje poverenje, niti tvoje snove, tvoje misli. Samo na sebe. Pisaću ti milion puta na koga da se osloniš. Nije dovoljno jednom to reći. Moraš da svaki dan završiš misleći samo na sebe, i svako jutro da započneš verujući samo sebi. Niko nije vredan da zna. Sve što si preživela, pokopaj duboko u sebi i kad god pomisliš da poveruješ nekome seti se da si preživela sama, nema koristi od pričanja o tome. Nije im stalo. Nikome. Što pre se osvesti i promeni tu ploču u svojoj glavi. Odveć bezvezna pesma o dragstoru ne treba da ti bude himna. Slab je na tu pesmu, pa šta? Svi smo mi slabi na nešto. I ti si bila slaba na njega, pa čemu? Samo si jedna u nizu, beznačajna, nebitna. Probudi se, malena. Što pre realnosti pogledaš u oči, to bolje za tebe. Zaboravi! Teško jeste, ali nemoguće nije. "Ja sam od onih što znaju sami kad treba da odu. Ako nešto znam, onda znam da budem sam."

25.08.2019.

Pričaće ti o plovidbi, ti što nisu sidro digli.

Rekla sam jednom, ostaće ova slova i onda kada ničega više ne bude. Ostaće sećanje, prokleto sveže. Kao da već blede sve te reči, još ne verujem u njih. Zašto smo odabrani? Baš mi, od celog sveta punog različitosti, negde u masi su nam se pogledi sreli. Samo plovi, mornaru. Beskrajnim pučinama sveta. Nosi me u džepu kao omot od najdraže bombone. Pusti da zašuškam svaki put kad me tvoje ruke dotaknu. Da ti vratim uspomene. Nemoj samo dozvoliti da ih nemaš. Nemoj da pustiš sve zaboravu. Zalud. Koliko god se trudim da sročim nekoliko reči, ostaju samo one koje ne bih smela napisati. I ti to znaš, znam da znaš. Rekla sam da se ne sme tako razmišljati. Ali dovraga, kome je još razum vodio srce? Znaš, onako kada nešto to jako želiš, ideš ka tome. Trudim se da zadržim stopala u mestu, da ne bih pogrešan korak načinila. Tipično za rakove, koji emotivci, zaboga. Uporno verujem u to da ćemo se povući u svoje ljušture bežeći od istine. Zato je i ćutim. Na kraju, to je ipak samo moja istina. Tvoja nikada neće biti. Niti očekujem da bude. Znaš već, bilo bi odveć sebično da ja očekujem nešto. Samo puštam vreme da prolazi i nadam se da neko od gore upravlja nama kao da smo marionete. Lutkarska predstava. Scenarij nepoznat. Samo vera da će biti onako kako je najbolje, i da će publika na kraju ostati zadovoljna. Ova predstava samo jednom igra. Nema reprize, ni velikih reči. Ili će uspeti, ili ne. Svejedno. Lakše je verovati da smo marionete, onda i ne bole porazi. Znaš ti sve, bez i da mnogo govorim. Mada, opet želim da čuješ to od mene, a ne smem. Prokleto me strah ovih hladnih jutara. Znam da se već leto bliži kraju. A zima? To je već druga priča. Kuda će nas odvesti, to samo nebo zna. Lakše bi bilo da ja prva odem. Dovraga, ništa ne bi bilo lakše. Ali mora. Pa red je pomiriti se s tim. Ionako ćeš mi u pogledu videti sve. Zalud mi je lagati, i ćutati. Neka. Tako to treba da bude. Samo se prepusti, i ćuti. Ne spominji. Zadrži u sebi priznanje da i satovi brže kucaju dok mislimo na nas. "Počinjem te sanjati, a to mi nije bilo u planu."

20.08.2019.

Testirajući moju ravnodušnost, otkrila je da ni njoj nije svejedno da li je meni svejedno.

"Nemoj prestajati da pišeš, šta ću ja da čitam kad stignem kući?" Vredi li još to? Ne. Ništa što je izgovoreno nikakvu vrednost više nema. Poverovati je lako, ali jednako je i glupo, naivno dopustiti sebi da poveruješ. Zaslepljenost sjajem kamenčića koji reflektuje svetlost. Kad ga uzmeš na dlan, onda si svestan da to i nije kamenčić. Komad stakla koji na dlanu držiš već zaseca kožu i stvara bol. Fizičku bol, znaš. Nikada to sebi ne dopuštam. Da mi ljudi postaju bliski. Nikoga ne puštam unutar granica. Nikome ne pričam. A desilo se. Moja greška. Sama sam sebi nanela bol posle koje je teško koračati napred. Znam šta misliš. Sklona sam tome. A ti si tek peron u nizu na koji se ovaj voz zaustavlja. Nemaš pojma. Nisi uopšte svestan svoje nesvesti kad sam u pitanju ja. Karma? Gnev? Realno je bojati se toga. Zar su nam putevi ukršteni da bismo pričinjavali bol? Dovraga sa svim. Samo mi reci kako uspevaš? Zar ti je zaista apsolutno svejedno? Ravnodušnost ti drži konce? Ne govori da ne možeš. O, da. Ne želiš. Kakav previd s moje strane. Jednostavno ne želiš. Onda proteklih dana nisi izgovorio nijednu reč koja nije bila laž. Ili lažeš sebe? Lažeš i mene, zar ne? Strah je jedino što te sprečava. Strah najbolje ideje pokopa u prašinu zaborava. Strah blokira svet. Koliko bih rekla, ove reči ne mogu izraziti. Ne stajem na svakom peronu. Nisam toliko prokleta da uzimam sve što mi se pruža. Htela bih jedno. Ne mnogo. Pusti da ti u očim gledam dok izgovaraš te reči. Poslednje koje si rekao. Među zimzelenim rastinjem, tamo gde se život svakodnevno rađa, gde je zrak čist, znaš već da takvo mesto postoji. Čekala bih tamo na te tvoje oči. Isplati li se čekati? Ili je uzalud? Ne košta te da se pojaviš. Znaš već kad. Ostaješ pri svom, a ja ne puštam. Kako bih mogla? Ponovo dišem. Ponovo se budim. Menjam poglede na svet. Borim se za to što imam. To ne bih nikada prokockala. Neke stvari moram da sačuvam. To je od početka jasno. I sve je selo na svoje mesto. Sve se smirilo. Nedostaješ ti, kao poslednja kockica mozaika. Uzalud mi je pisati, zar ne? Samo odgovori na sve. Pusti me samo malo da ti se približim. Ne želim povrediti. Niti slagati. Još nikada nisam bila tako iskrena. Trebam te. Da li razumeš? Dovraga, ti nikada nećeš razumeti. "Bez ikakve logike, dirnut sam što osećam da sam joj potreban i što me gleda drukčije nego ikoga drugog, a baš toga se bojim."


Stariji postovi

Sećanje je smešna lupa
<< 12/2020 >>
nedponutosricetpetsub
0102030405
06070809101112
13141516171819
20212223242526
2728293031

MOJI LINKOVI

Ona je moj razlog, u stvari.. Moja mala unikatna dragocenost u zalagaonici ovog ludila..
Ništa lakše nego sebe slagati.. Ništa lakše neg' se nasmrt opiti.. Ništa teže nego zalud tragati..


Neke bistrine se nepovratno mute, ali nikad dodir svile.
Tajne su kao device, s njima se mora nežno.
Bilo bi tako slatko naprosto im strgnuti bluzicu, a opet, čarolija je potpuna tek ako ih pustiš da se otkriju same...




Ali, suza je kraljica. Suza je najmoćnija vodena sila.
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš neku staru dobru nepoznatu pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš..

I zaplakaćeš istog časa..

I najzad shvatiti kako sam te voleo..

Ma, ne idem ja ispred svog vremena. Moje vreme ide iza mene. U tome je nesporazum. Ipak, sačekat ću ga još malo. Još samo malo, onda odoh...
Trudeći se da to ne deluje nervozno, lupkao sam neki takt, pokušavajući nezrelo da privučem njenu pažnju.

Neuspešno..






MOJI FAVORITI
Laprdam sta stignem
Atrocity Exhibition
Prohujalo s vihorom
•●NedoSanjani Snovi Moje Mladosti●•
Čuješ tišinu? Prolazi vrijeme.
m0j maLi Svijet- drugima 0biČan, meni Čar0ban
years are gone, but he isn't ADP10
Ljepše - od - noći !
više...

BROJAČ POSJETA
11519

Powered by Blogger.ba