Sećanje je smešna lupa

koja sitne stvari uveličava

11.05.2020.

Saznao sam u koje doba godine je ovde najlepše. U ono doba godine kad si ti tu.

Gospode Bože, zar je moguće da tako malo cenimo život? Ušuškani u svakodnevnu rutinu, užurbanost, jurnjavu za idealima, borbu sa rivalima,nismo ni svesni da su sekunde presudne. Možda već sledeći uzdah neće biti tvoj, niti moj, bilo čiji. Uzimamo mnogo toga zdravo za gotovo, opiremo se mnogo čemu, bežimo, sklanjamo se u stranu, nesvesni da propuštena prilika nije poraz, ona je dio života koji smo mogli da proživimo, dok smo još tu. Principi, norme, pravila, u biti ništa nije toliko važno naspram srca. Upita me jednom neko blizak,i drag (draži nego što može zamisliti to): "Šta je to duša?", na što je moj odgovor bio: "Ne znam." Zatim on reče: "Niko ne zna šta je, a svi znaju kako boli." Čemu čekanje da nas zaboli da bismo shvatili da je imamo? Pusti plimu osećanja da te preplavi. Nije to smrtni greh. Doživi. Opusti se. Pokušaj ponekad i ono za što svi govore da se ne sme. Dok još dišeš. Dok ti to srce bije u grudima. Dok ne boli duša da bi znao da je imaš. A i ako boli, ako je ikada bolela, izleči je, pusti joj da uživa u onome što srce želi, ne ograničavaj je principima koji su ti odgojem usađeni. Ne kažem da su pogrešni ti principi. Ali generacijama se o nekim srećama šutelo, bile su zabranjene, veštičije, đavolje, šejtanske, kako god to ko zvao. Ljudima su životi uništavani optužbama za veštičarenje. Ljudima koji su slušali srce, koji su hteli neke sreće udahnuti dok su još tu, dok su živi. Nesvesni sudbe, danas jesmo, sutra (možda već i danas) nismo. Zašto onda razgovaramo pomoću fraza, zašto razmišljamo unutar kutije kad je unutra tek dio svetlosti? Lepi moj, dok još jesmo, samo se prepusti neka te ponese val, izgovaraj reči iz srca, ne ono što moraš ili smeš, samo ono što na trenutke, u najluđim snovima ponekad usniš. Znaš da razumem sve moguće varijante želja. Potrčiš ponekad za nekim svetlom koje nije tvoje, ali su te drugi uverili da jeste, i onda tinjaš poput dogorele sveće dok si živ. Na pola snage, prema šablonu (koji su opet neki drugi crtali za tebe). Zato samo budi živ, dok si još živ. Zbog sebe. Zbog mene. Zbog svih. Molim te. "Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmogoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima. I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo. I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose. I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara. “Zauvek?”- pitala je uplašeno. O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da “zauvek” ne postoji. Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati? Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola? I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš. I zaplakaćeš, istog časa. I najzad shvatiti koliko sam te voleo. "

Sećanje je smešna lupa
<< 05/2020 >>
nedponutosricetpetsub
0102
03040506070809
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31

MOJI LINKOVI

Ona je moj razlog, u stvari.. Moja mala unikatna dragocenost u zalagaonici ovog ludila..
Ništa lakše nego sebe slagati.. Ništa lakše neg' se nasmrt opiti.. Ništa teže nego zalud tragati..


Neke bistrine se nepovratno mute, ali nikad dodir svile.
Tajne su kao device, s njima se mora nežno.
Bilo bi tako slatko naprosto im strgnuti bluzicu, a opet, čarolija je potpuna tek ako ih pustiš da se otkriju same...




Ali, suza je kraljica. Suza je najmoćnija vodena sila.
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš neku staru dobru nepoznatu pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš..

I zaplakaćeš istog časa..

I najzad shvatiti kako sam te voleo..

Ma, ne idem ja ispred svog vremena. Moje vreme ide iza mene. U tome je nesporazum. Ipak, sačekat ću ga još malo. Još samo malo, onda odoh...
Trudeći se da to ne deluje nervozno, lupkao sam neki takt, pokušavajući nezrelo da privučem njenu pažnju.

Neuspešno..






MOJI FAVORITI
Laprdam sta stignem
Atrocity Exhibition
Prohujalo s vihorom
•●NedoSanjani Snovi Moje Mladosti●•
Čuješ tišinu? Prolazi vrijeme.
m0j maLi Svijet- drugima 0biČan, meni Čar0ban
years are gone, but he isn't ADP10
Ljepše - od - noći !
više...

BROJAČ POSJETA
11707

Powered by Blogger.ba