Sećanje je smešna lupa

koja sitne stvari uveličava

12.08.2019.

"Zauvek" je, ipak, samo reč. Velike reči obično imaju malu grešku, i smanjuju se za mrvičak svaki put kad ih izgovoriš. Ni od mog "zauvek" nije ostalo Bog zna šta.

Znaš. Ono kad boli. Negde duboko. Kida dušu na paramparčad. Vremenom se ubediš da je greška u tebi. Veruješ da si jedini krivac za sve. Teške reči. Duge svađe. Kažu da reč boli više od udarca. Ne slažem se baš s tim. Udarac, ipak, najviše boli. Preživiš svaki put iznova. Posle gledaš u osmeh na tom licu. Beskrajne izjave ljubavi. Slušaš planove za budućnost. Sediš pored njega u društvu. Svi vam zavide na ljubavi. Treba čovek da pazi kome zavidi. Pomiriš se s tim da s tobom možda nešto nije uredu. Pogrešno gledaš, pogrešno govoriš, pogrešno dišeš. Svaki udarac koji dobiješ, tvoja je greška. Odlučiš da ćeš prešuteti. Ipak imaš nešto zbog čega vredi držati sve na okupu. Često se pitaš, noćima, kad oni spavaju, vredi li. Žrtvovati sebe toliko, zašto? Imaš samo tihu nadu, skrivenu duboko u sebi, da će se sve promeniti, da ćeš dobiti priliku da pobegneš. Jer, nemaš sad kome. Nikome ko bi razumeo, pružio ti ruku, dao ti utočište. Vreme prolazi, a u tebi se sreća gasi. I onaj osmeh što je nekoć krasio lice, nestaje. Puštaš dane da prolaze, monotono. Ničemu se previše ne raduješ. Gledaš male oči koje u njega gledaju kao u Boga. Ceo je njihov svet. Bio je i tvoj. Nekada. Sada samo strepiš da li ćeš znati reći što treba. Da li će i ćutanje da smeta? Da li ćeš i za neizgovorenu reč sledeći dan mazati lice puderom, da niko ne bi primetio. Rekoše mi jednom da ne znaju kako može prestati da se voli. Evo, ovako. Kad i u najvećoj radosti strepiš od promene raspoloženja. Razumeš li me sad? To sam ti pokušavala reći. Nije stalno, desi se samo ponekad. Naiđe taj val i poljulja moj mir. Nemoj to nikada sebi da dozvoliš. Koliko god ljutnje bilo, koliko god razočarenja. Dok god ima nade, znaj da je tvoja ruka jača. Dovoljno jaka da ubije snove. I nadu. Dovoljno jaka da izazove stid kad neko upita kako se može prestati voleti. Kad se sve smiri, onda sam princeza, kraljica njegovog carstva. Najvoljenija. Najdraža. I uvek je do mene. Krivo sam postupila u trenutku. Odbila poslušnost. Stajala iza svoje reči. Branila svoje stavove. A nisam trebala. Ništa od toga. Nemam baš neka prava da budem svoja. Treba da sledim. Da budem dobra i poslušna. Izbegavam da pričam o tome. Ne dešava se često. Ponekad. Možda i uspem. Možda me sudbina pogleda u oči, i vidi svu bol. Možda se smiluje i pusti me. Da bežim, da se sklonim. Ko zna? Posle toga bi moglo biti drugačije. Nikome još dosad ovo nisam rekla, a tebi želim. Čitaoče, verujem da sam u tvojim očima sasvim pogrešnu refleksiju izazvala. Zato treba da znaš zašto. I kako. "Bila je baš onakva kakvu sam oduvek hteo- pametna budala. Pametna za druge stvari, budala da izabere mene."

09.08.2019.

Draga mama, život je jedna velika.. Da ne lajem, nema veze, ti znaš. To je sve lutrija al' ja ne odustajem od svog broja dok igra traje.

Mama. Nedostaješ. Mada nema reči koja bi ovu bol izrekla. Čuvam suze duboko u sebi, ne govorim nikome o tebi. O vama. Nemam snage. Prebrzo ste otišli. Oboje. Kad ste mi najviše trebali. Dovraga, skoro je tri godine. Od njegove smrti je već bilo. Ne znam šta je teže. Što ste vi otišli, ili što sam ja ostala. Drugačija sam, mama. Sasvim suprotna. Ne bi me volela. Sumnjam da bi razumela. Odustajem svaki dan od jedne ideje. Prerežem svaki dan jednu nit što me veže. Samo koračam, s ciljem da se sklonim. Ne prepoznajem samu sebe. I ne pričam nikome o tome. Svaki pokušaj boli. Bilo šta da započnem, ne ide. Stojim u mestu, a život prolazi. Taman pronađem nešto što mi ulepša dan, a život mi to istrgne iz ruku. Imala sam velike snove, sećaš se. Ne sanjam odavno. Nije taj luksuz meni namenjen. Pobegla bih mama. Nije idealno. Znala si to, još onomad. Ali tvrdoglava kakva jesam, nisam te slušala. Da barem jesam. Ti si najbolje znala. Sve. Nemam kome, mama. Nemam kome spustiti glavu u krilo, nemam kome verovati, nikoga ovde nije briga da li me boli. Dozvolim sebi ponekad da zaplačem, kao danas. Retko, mama. Na ovom licu niko neće suzu videti. Ali danas moram. Toliko je nebitno da me izjeda. Toliko me grize savest, jer sam dopustila sebi da odustanem. Ali morala sam. Ne mogu sebi to priuštiti. Koliko god znam da je to baš ono što sam tražila. Morala sam odustati. Sad samo suzama poraz sapirem. Nisam ja te sreće, mama. Da zadržim ono što me čini sretnom. Za mnom se samo nesreća vuče. Pomoli se gore za mene, vidi gde je zapelo. Imam tu jednu želju, neka se barem ona ostvari. Svetlo na kraju tunela. Poslednje čemu se nadam. Radim na tome da uspem. Ali treba mi podrška od gore. Čuvaj me, mama, jer sama ne umem. Boli me svaki uzdah otkad nisi tu. Otkad niste tu. "Ima ljudi koji nikad ne mogu zajedno u prvo lice množine. I gotovo."

08.08.2019.

Da li si spavala, da li si sanjala kako se ruši Avala?

Ponekad tako, inspiriše te nešto neobično, drugačije. Nekada najobičniji stihovi ostave trag na duši. Mimo šablona, daleko od pravila. Najlepše dobro jutro. Najlepše buđenje narednog dana. U glavi se vrte reči poput pokvarenog gramofona, iznova i iznova. Strah od nepoznatog. Još veći strah od odbijanja. Da li je čovek dovoljno dobar, da li je uopšte dovoljan nekome? Povrh svega, taj dragstor, kasa, kutija cigareta. Vi. Mi? Nemoguće. Neverovatno. Banalna greška u binarnom kodu. Zarumeneti se. Tako lako izgleda, a tako mnogo je potrebno za to. Izgubiti smislenost reči u trenu. Utopiti se u pogledu. Zastati u vremenu i prostoru. Zaista, kao da ništa drugo ne postoji u trenu dok se oči preslikavaju jedne u drugima. Zaboga, zar mogu dva para očiju toliku zbrku da stvore? Čitaoče, nećeš me možda razumeti. Ipak se nadam da hoćeš. Nisu mi sve reči sveta dovoljne da ti kažem. Nadam se da ćeš razumeti i bez mnogo reči. Teško je priznati grešku. A i kako da je priznam kad je fabrička. Greška je u proizvodnom pogonu. Smešno. Kao da je sve to Bog zna šta. S druge strane i jeste. Ovisi o uglu gledanja. Pisala bih satima, a ne bih smela reći. Upijam svako slovo, svaki pokret, svaku iskru u oku. Pokušavam se zasititi sitnicama. Ko je još od šibica tvrđavu izgradio? Očekujem da ćeš mi, dragi čitaoče, nekim čudom uspeti pročitati misli i da ćeš razumeti. Bez osuđivanja. Ne traži priliku za igru. Takvih je mnogo. Nemam prava da držim prodike o slamanju srca. Tu sam medalju odavno o klin okačila. Sada se samo plašim za svoje. A red je, posle svega, neće me zaobići. Plašim se samo da to ne budeš ti. Ne stojim na uglu tražeći najniže osećaje. Okolnosti su apsolutno drugačije. Kad bi se barem moglo izgovoriti. Plašim se. Ne želim biti teret, niti monotonija. Htela bih biti razlog osmeha, najlepših snova, prekrasnih buđenja. Htela bih previše, znam. Zato je sigurnije reči utopiti u tišini. Neke se jednostavno izgovoriti ne smeju. Čitaj mi stihove u očima. One te slagati ne znaju. "Naći ćeš cvet što po meni miriše. Naći ćeš cvet koji nestaje. Naći ćeš cvet što po meni miriše. Biće to cvet koji umire."

01.08.2019.

I još jednom je nežno, krišom zagrizla usnicu i rekla: "Nije važno, ti nikada nećeš shvatiti. "

Zaista nije važno. Premalo mi je snage ostalo da objašnjavam. A htela bih, nije da ne bih. Jednostavno ne mogu. Mnogo toga imam za reći. Mogo toga za prešuteti. Prolazi život, okreće se kao ringišpil. Zalud, koliko god se trudim, sve teže pronalazim svoje mesto tu. Želim otići. Toliko je jaka želja da verujem da se nikada neće ostvariti. Samo ću u njoj sagoreti. Ja i sve ono što bi moglo, a nije. Od usta do usta, od uva do uva. Dovraga s tim. Ponekad, naiđeš na neki divan, neobičan kamen. Gledaš kako svetluca pred tobom, a znaš da ga nikada nećeš držati na dlanu. Nećeš ga staviti u džep, niti poneti sa sobom. Ostaće tu gde mu je mesto. Mnogi će proći pored njega. Možda se nikome neće učiniti tako predivan, ni neobičan. Jer, ipak, šta to u kamenu može biti predivno? Ćutaćeš o njemu. Uspomena na njegov sjaj će ostati skrivena duboko u tebi. Osećaš kako te rumenilo obuzima samo dok ga gledaš. Odćuti, pregrizi, promeni. Sebe, stavove, razmišljanja. Umrtvi svaku nadu da ćeš ga dotaknuti, makar na tren. Jer više od toga i ne želiš. Ne pomišljaš na pogrešne stvari. Možda se samo pogrešno izražavaš. Nije važno. Zaista. Kao da je ikada i bilo. Tu si gde jesi, i drugačije ne može. Greh bi bio, zar ne? Poželeti život, raširena krila, drugačije snove? Sunce na nebu i zelena polja? More? Ne. Bar ne ovakvo kakvim ga svi poimaju. Beg od svakodnevnice. Treba razumeti sve ono među redovima što izrečeno nije. Znam da neće znati. Tešim se da neće. Nije sve onako kakvim se čini. Nikada. Pogrešno mesto, još gore vreme. Tolika borba da stigneš na mesto gde si sad, što bliže sjaju tog kamenčića. Uzalud. Prestaće sjati, ugašen normama, šablonima, modulima morala, vere, zakona, stotinama nebitnih vražijih ograničenja. Negde drugo, neki drugi put, u nekom drugom vremenu, možda ne bude ugašen. Samo reč, dve, pet. Slušaj. Gledaj. Upijaj. Svaku zraku njegovog sjaja dok još uvek sja. Sve bih ja, a opet ništa. Pronađi se u retku, u reči, u svakom slovu. Predomisli se ponekad. Život je i tako prekratak, monoton, sirov, da bismo propuštali uživati u sjaju dok je prilika tu. Ništa previše, veruj. Samo tvoj pogled u pravom smeru, prava reč u pravo vreme. Ipak je previše, zar ne? Znam. Samo se tešim. Usput. "Da je bila na mom mestu, sigurno bi me razumela. Ali svako je uvek na svom mestu."

02.05.2019.

Glasno se nasmejala. Tad sam već znao da će mi taj smeh nedostajati.

Kada bi u reč stalo sve ono što oko vidi, sve što duša oseća, tad nijedna priča ne bi imala kraj, tada bi svaki kraj bio novi početak. Prolećni dan. Isti kao svaki drugi, a ipak jedinstven, neponovljiv. Godine izmiču. Nesvesni smo vremena koje prolazi. U trci sa životom često poželim pritisnuti pauzu. Uživati, doživeti, preživeti. Svaki pogled. Svaki dodir. Svaku reč. Pokušavam sračunati kako da zatvorim jedna vrata, iako još čekam da se druga otvore. Volim da delujem planski, proračunato, mada mi u poslednje vreme to ne polazi za rukom. Osećam na trenutke kao da živim tuđi život. Tek su retki trenuci zaista moji. Loše se uklapam u šablon. Loše sklapam prijateljstva. Ne osećam potrebu za tim. Ne podnosim gužvu, svakodnevne obaveze, ustaljena lica. Postoji jedna oaza. Jedna uteha, jedan smiraj. Toliko mi je stalo do nje da osećam kao da svaki dan moram od nje odustati. Pogrešno vreme. Pogrešne okolnosti. Prave uloge. Zalud. Određene reči. Male. Beznačajne. " Malena, drago mi je zbog tebe. Idi. Ne okreći se. Uspej u životu. Dovraga, nedostajat ćeš mi." Srušila bih zid oko sebe. Naslonila se na ta čelična prsa. Stisnula zube, pokušavajući da dođem do daha. Plakala bih u tom naručju kao malo dete. Čoveku su i suze potrebne. Itekako. Treba mi da budem ranjiva, nemoćna, krhka. Kao pahulja snega pred zrakom Sunca. Samo je tren gledaš kako se topi, i nestala je. Posle jednog takvog kraha skupila bih svu snagu i hrabrost sveta da teram do kraja. Da ga učinim ponosnim. Da mu izmami osmeh sećanje na mene. Da bude svestan koliko je zaslužan za to što se jedna gusenica odvažila da postane leptir. Htela bih da zna. Mnogo toga. Da volim slušati. Sve. Svaki uspeh, svaki osmeh, svaku bol, dilemu, krizu, fazu,... Znate već, to je onaj osećaj kad vam je do nekoga zaista stalo. Bez nekog posebnog razloga. Dovoljno je samo što postoji pod istim nebom. Bez rezerve, vaganja, bez razmišljanja. A ceo svet je protiv toga. Niko ne bi opravdao taj osećaj. Nijedna viša sila ne bi oprostila. Znam da nisam ništa posebno za tu oazu. Ni prva karavana. Možda ni jedina u trenutku, niti poslednja. Samo karavana. Žedni putnik iz mase, zastao da odmori dušu i napoji se. Nisam pesimista. Više realista. Postavim sebi činjenice i shvatim sve. Moj um nema problema s razumevanjem okolnosti. Negde drugo se točkići okreću i, kao u muzičkoj kutiji, razleže se melodija. U tome je štos. Prešuteti, pregristi. Ne dozvoliti oazi spoznaju. Jer, ukoliko spozna, moglo bi se desiti da postane fatamorgana. Približim li se dovoljno, isčeznut će. Zato guram dane kao da nisu moji i čekam. Čekam neko olakšanje, prekrasno rješenje, savršeni izlaz. Usput, čekam i da se ta preteška vrata otvore. Možda će onda biti lakše. " Uvukao sam joj se pod kožu, tiho, lopovskim koracima ušao joj u san i tamo ostao. Ostao zarobljen između njenog ponosa i moje želje. Njenog neukrotivog inata i mog egoizma. Što sam više bežao više sam je želeo. Što se više vraćala, sve više sam je terao. Igrali smo igru u kojoj nijedno nije pokazivalo emocije. I nijedno od nas nije izgubilo, a iz bitke smo izašli poraženi oboje..."

22.12.2018.

Javio bih ti se ja, ovako ponekad samo... Da se uverimo kako smo oboje dobro... Ali ne smem. Više bih nam bola naneo nego što bih nas umirio. Ovako ćutimo oboje i nadamo se da je ono drugo dobro. Tamo negde. Daleko.

Kada bi se uopšte moglo tako, rekla bih da nedostajem sama sebi. S vremena na vreme naleti tako neki val, digne me visoko, do neba, do zvezda. I gledam u njih. Kao da mi se smeju. Euforija. Bestežinsko stanje. Verujem da sam u tim trenucima zaista srećna. Zaista ja. Onda se smejem i volim i dišem. Sanjam nove snove. Verujem u neostvarivo. Snaga volje je jača nego u nečijih pet života. Boli što prekratko traje. Val se povuče i sruši me na dno. Baci me u dubine okeana. Onda niti vidim svetlo niti spas. Ne znam da se nosim sa sobom. Ne znam kako da ne boli. Poverujem. Naivno. U velike laži i kristalna obećanja, zaboravljajući da se kristal lomi. Nestabilan. Krhak. Zanese me nada da mogu. Da smem. Da volim. Da me voli. Da želim. Da me želi. Kao sve druge. Kao nijednu od njih. O, dete. Takvi ne vole. Takvi ne žele. Oni samo uzimaju. Čupaju iz srca. Iz duše. Istrgnu nadu i snove. Takvi su osveta. Bol. Patnja. Sve ovozemaljske nesreće čekaju u njima. Vrebaju plen. Kako sebi uopšte dozvolim nade? Snove? Strast? Užarenu želju što gori u meni? Tu sam gdje sam. I da dva života živim biću na istom mestu. Nazad ne mogu. Napred ne smem. Nemam s kim. Zašto mi sudbina donese u život nekoga takvog? Nedodirljivog. Hladnog. Tebe. Hoću li stajati u mestu doveka plaćajući jedan greh? Plaćajući jednu bol. A hiljade sam ih preživela. Hiljade nisam. Hiljade bolova, pogrešnih odluka, propalih nada. Još nikada se nisam borila ovako, sama sa sobom. Sa svojim strastima. Sa tim da te želim. Sa odbijanjem. Ignorisanjem. Zar postoji bol koja se može porediti sa zvukom slomljenih snova? Sa tišinom promuklih reči? Sa bojom neispisanih slova? "Bila je takva suprotnost sama sebi. Glupi skup antonima koji nikad nisam znao da razumem ali koji sam uvek znao da volim. Bila je najhladnija i najsurovija osoba koju znam, rušila je ljudima snove koristeći samo par reči, a u isto vreme niko nije znao da veruje u ljude kao ona i niko nije znao više i lepše da voli od nje. I znaš, njen osmeh je uvek bio tu, a opet ne sećam se da sam je tako često viđao srećnu. I bila je tako jednostavna, a opet sve je komplikovala."

24.11.2018.

Ovih dana mi, doduše, svi govore da im delujem nekako umorno, ali ti znaš da je to kod mene pobrkano kao instalacije u ruskom soliteru, i da retko pokazujem ono što stvarno osećam, vrag da me nosi.

Ponekad uspevam da živim, da dišem, da koračam kroz život po šablonu. Drugih dana umirem. I smenjuju se u meni godišnja doba. U danu mi godine prođu. Krijem se vešto iza osmeha. Kao Petar Pan pokušavam da se izborim dok vreme pored mene prolazi. Onda na trenutke, na sate, na dane, izrone sva potisnuta sećanja, svi snovi, sve nade, celokupno detinjstvo. Osećam se kao da mi je neko ukrao život. Kao da mi je sve moje otrgnuto. Primorana da odrastem preko noći, još uvek toga nisam svesna. Baš kao kad ubereš pupoljak u prvom cvatu, pa se on kroz koji dan sasuši i uvene. Otrgnuta od života. Otrgnut život od mene. Bez oslonca, bez majčinskog dodira i bez sigurnosti očevog krila. Bez svega u mesec-dva. I kada me sad sretnu, govore da imam sve. Nisam nezahvalna na onome što mi je dato, samo me boli ono što mi je oduzeto. Nemam ni pravac, ni cilj. I sve male nade krijem od svih, verujući da će mi se svet izrugivati. Sve tuge, svu bol, sve strahove krijem, jer trebam da budem snažna. Sada ja nekome moram biti ono što meni toliko nedostaje. Oslonac, utočište, potpora. Moram da teram babaroge i čudovišta iz ormara. Moram da budem zaštitnica, snaga, ljubav. Kada bi barem na trenutak neko to bio za mene. Počesto razmišljam o stručnoj pomoći, no ne usuđujem se. Ne umem reći to što me muči. I ovdje samo nižem reči u rečenice, bez nade za ikakvim smislom. Puno toga se promenilo. Ni srce više ne kuca kao pre. Za koju god slamku spasa da se pokušam uhvatiti, ona kao da pukne i pre nego je osetim u ruci. Samo se nadam nečemu. Čemu? To će možda odgonetnuti neko ko me pogleda u oči i u njima vidi sve ožiljke moje duše. A gde ću takvu dušu pronaći? Dušu koja zna moj bol i pre nego ga izgovorim. Dušu koja će mojoj duši biti uteha. Bez maski, bez straha. Kome ogoliti sve svoje strahove? Kome ih priznati? Da li ću se uopšte usuditi da ih izgovorim, ili ću uvenuti čekajući nekoga ko će razumeti bez ijedne izgovore reči? Većina će pobeći glavom bez obzira. Nemaju ljudi osećaj za povređene duše. Nemaju razumevanja za otrgnuti život, za propuštene prilike, za neizrečene snove. Više se i ne nadam nikome. Samo živim i potiskujem sve u najmračnije, najskrivenije delove duše. Ponekad, kad me preplavi taj talas, potonem, i pustim ga da me nosi. Onda pišem. Onda samo nižem reči bez uljepšavanja, bez razmišljanja kako će to drugima izgledati. Kroz koji dan-dva sve će da se smiri, opet ću navući masku, kao i uvek do sada i niko neće ni primetiti da sam tonula, da sam se gušila, da sam jedva na površinu isplivala. Opet ću biti mirna do sledeće plime. "I još jednom je nežno, krišom zagrizla usnicu i rekla:' Nije važno, ti nikad nećeš shvatiti...'"

02.05.2018.

Postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u reči.

Boli me ovaj maj. Dovraga, prokleto boli. Nekad bih pobegla, ali znam gde god da odem, od sećanja ne mogu pobeći. Od bola se ne beži. Gospode Bože, zar je već toliko prošlo? Ponekad mi se čini da su sati kao godine, a drugom prilikom su pak godine kao minute, pa ne znam da li me boli celo stoleće ili samo nekoliko sati. Ne mogu da razlučim da li te nema predugo ili sam sama sa svojim mislima prekratko. Jedino sigurno znam za bol. Da sam te barem onomad poslušala, da sam ti barem dala ostatak svog života. Kasno je za kajanje. I ne kajem se koliko žalim. Sada imam sve, najdraži moj. Imam sve, a duša mi prazna, i letim kao ptica od gnezda do gnezda tražeći utočište, tražeći dom. Dragi moj crveno-beli dugmić na davno iznošenom kaputu. Gledam te i ne znam da li si to uistinu ti ili mi iluzije mute razum. Poslednji pozdrav sam ti uputila, ali još se od tebe rastala nisam, i neću verovatno nikada. Uvek će jedan uveli deo srca da me seća na tebe. Na greškama se uči, kažu. Dovraga i s tim. Preskupa je ova škola. Postojiš u meni, i nadam se da ponekad pogledaš u mene, da ti na nebu naumpadne onaj razigrani pogled. Živiš u meni, iako svet ide dalje bez tebe. Prisutan si ti u njemu više nego ikad, veruj mi. Kasno je da kažem, ali ipak ću izgovoriti to. Volim te. Tako male reči, a toliko svega u njima. Tako zakasnele reči, dovraga. "Zašto? Ne pitaj se, jer tako je bolje, i Bog je pristao na to."

12.04.2018.

Za svakog muškarca postoji baš njegova fatalna žena, koja možda i nije njegova, ali je nemir njegov, njegov blagoslov ili prokletstvo. Neke veze su nevidljive, ali neraskidive.

Verujem da ću da pišem kratko, osim ako mi se osladi reč, onda bi moglo da potraje, u što sumnjam. Dana Gospodnjeg tog i tog, u život mi ulete nepozvan gost, pa sada me nespokoj u grudima steže, nije moglo biti teže. Sećam se tebe, koji više ne hodiš zemljom ovoga proleća. Skoro će godina. Gospod Bog, sudbina, karma, nazovite kako želite, vrati te u obliku drugom, u zlokobnoj sreći, zbog koje strepim, a draga mi je, dovraga. I sve je na kocki, ceo moj život kakav poznajem, postojanje, svaki damar srca. Dovraga, opet. Nikada nisam dopustila sebi slabost, do sad. Strahujem, neverica me muči. Crv sumnje nagriza pamet, skoro ću da poludim. A tako je slatka ta bol. Neznatna. Ogromna. Besmisleno pišem, razumeće ko treba i želi. Zbogom, pameti. Trnci kroz telo prolaze dok gledam fotografije duše koja me kao magnet vuče sebi. Gorim, telo kao užareno koplje treperi. Samo da mogu pružiti ruku da dotaknem taj portret. Znam, zabranjeno je. Niko to ne bi smeo dirati. Ali slatko,privlačno, stoji tu na zidu. Dodirnuti čeljusti naslikane, znam da bih sagorela kao šibica. Gospode Bože, zašto ja? Zar mi je dodeljeno da izgaram između vatre i vode, između snežnih pahulja i kapi kiše? Učvrsti mi korake na ovom pohodu, idem gde me srce vodi. Na greškama sam mnogo naučila. I opet ću, znam. Samo neka ne bude bolan kraj. Sve drugo ću preživeti. "I znam da ona negde tamo isto pati. Ali jebeš ga. Nije nam se dalo."

28.02.2018.

Ti bi mogla biti sasvim zadovoljna načinom na koji mi nedostaješ.

Majko. Majčice mila. Osećam još miris tvoj. Vidim te još u svakom kutu ovog doma koji mi je tamnica postao. Lepe uspomene, drugačijih se i ne sećam. Ružo moja, iz života otrgnuta. Ne iz srca. U njemu čuvam nekoliko vas. Nijedno više nije sa mnom. Preko ste bili potrebni nebu, izgleda, da nadgledate svet odozgo. Ne verujem. Toliko dugo čekah da te pomenem, a sada ni reči nemam. Sve što mi naumpadne je bezazleno i besmisleno, nedostojno tebe. Niko te na ovom svetu dostojan nije. Fališ mi, kako si znala reći, ne svake minute, nego svake sekunde. Fale mi tvoje reči, tvoj pogled. Fali mi da ti ležim na krilu, da mi češljaš kosu. Sebično. Kao da mi nedostaje sve ono što si radila za mene. Ne! Fali mi tvoje postojanje pod istim nebom, tvoj udisaj istog zraka. Nisam te se nasitila. Verujem da ne bih ni da si sto godina živela. Pamtim kako si jaka bila. Na sitnim plećima veliko breme nosila. Nije te život mazio. Ipak si mu uzvraćala osmehom. Majko! Najbolja prijateljice! Suzo moja što iz oka kapaš. Ne razumem zašto mi te sudbina uzela. Grešila sam! Mnogo! Ali to čoveka čini čovekom. Da li sam zaslužila da ovako živim? Svako jutro bolno, prazno. Željno tebe. Nijedna te moja reč dostojna nije. Nikad te preboleti neću. Nikad preživeti. Nikada više potpune sreće, potpunog ponosa sobom. Znaš li majko, da je i on gore? Znam da bi ti srce zastalo, barem na tren, da si živa dočekala to. Volela sam, majko. Govorila sam ti to često. Ipak, kasno razumeh sebe. Kasno spoznah šta mi bi na srcu. Tešila si me, govorila da je ljubav drugačija. Rekla si: " Videćeš kad budeš majka.". Spoznah to. Godine mi proletele k'o pahulje snega. Došla je i ona. Moja pahulja na dlanu. Dva meseca posle tvoje smrti, majko. Nisi doživela da joj vidiš ruke. Malene, meke, poput tvojih. Iste. I podbradak. Kao da mi je Bog poslao delić tebe u njoj. Nadam se da ću joj biti što si ti meni bila. I da ću joj poživeti duže nego ti meni. Zašto uvek sećanje na tebe dođe sa suzama? Kasni je već sat. Imale smo običaj dokasno sedeti, sećaš se? Sanjale smo svoje snove, kovale svoje planove. Poput dve školarke. Eh, imale smo snove. Njih nam nije nedostajalo. Mnogi ti neostvareni ostadoše. Napustila si ovaj svet u hladnoj bolničkoj sobi. Nikada sebi oprostiti neću što nisam bila uz tebe. Da te grlim, da ti ljubim meke ruke i milujem kosu. Da te i mrtvu poslednji put zagrlim, sklopim ti oči. Možda je i bolje što nisam. Ovako si mi u sećanju hrabra, nasmejana. Mahnula si mi, bukvalno me naterala da pođem doma. Gde mi je dom? Tamo gde je srce. Onda je pola moga gore s vama, na nebu. Druga polovica pripada mom razlogu za život. Budim se zbog nje, nastavljam dalje zbog nje. Svakakve misli su me spopadale. Jedino me ona sprečila da se rastanem s dušom, da poletim i ja u nebesko plavetnilo. Majko, ružo moja, suzo moja, dušo duše moje. Čuvaj me odozgo. I čekaj, sigurno ću doći. Sastaćemo se jednog dana. Imaćemo puno da nadoknadimo. Pričaću ti o njoj, njenom prvom osmehu, prvom koraku. Smejaćemo se skupa. Samo me strpljivo čekaj. Imam nekog posla ovde, dodeljena mi je određena uloga. Pridružiću ti se čim se zastori navuku. Publika će, zadovoljna, predstavu nagraditi aplauzom, a ja ću spakovati kofere, pokupiti slike života i dolazim. Dotad me čuvaj odozgo. Dotad me čuvajte odozgo. "Sigurno je u meni feler. Nakupilo mi se 'dana žalosti' za tri života. Ma, proći će, sve je do sad prošlo.”


Noviji postovi | Stariji postovi

Sećanje je smešna lupa
<< 12/2020 >>
nedponutosricetpetsub
0102030405
06070809101112
13141516171819
20212223242526
2728293031

MOJI LINKOVI

Ona je moj razlog, u stvari.. Moja mala unikatna dragocenost u zalagaonici ovog ludila..
Ništa lakše nego sebe slagati.. Ništa lakše neg' se nasmrt opiti.. Ništa teže nego zalud tragati..


Neke bistrine se nepovratno mute, ali nikad dodir svile.
Tajne su kao device, s njima se mora nežno.
Bilo bi tako slatko naprosto im strgnuti bluzicu, a opet, čarolija je potpuna tek ako ih pustiš da se otkriju same...




Ali, suza je kraljica. Suza je najmoćnija vodena sila.
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš neku staru dobru nepoznatu pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš..

I zaplakaćeš istog časa..

I najzad shvatiti kako sam te voleo..

Ma, ne idem ja ispred svog vremena. Moje vreme ide iza mene. U tome je nesporazum. Ipak, sačekat ću ga još malo. Još samo malo, onda odoh...
Trudeći se da to ne deluje nervozno, lupkao sam neki takt, pokušavajući nezrelo da privučem njenu pažnju.

Neuspešno..






MOJI FAVORITI
Laprdam sta stignem
Atrocity Exhibition
Prohujalo s vihorom
•●NedoSanjani Snovi Moje Mladosti●•
Čuješ tišinu? Prolazi vrijeme.
m0j maLi Svijet- drugima 0biČan, meni Čar0ban
years are gone, but he isn't ADP10
Ljepše - od - noći !
više...

BROJAČ POSJETA
11707

Powered by Blogger.ba