beats by dre cheap

U oblacima ne živi niko. Samo neostvareni snovi.

Što si tako luda za mnom? Šta je tako lepo sa mnom? Koliko bih ti samo mogla pisati, nikada ne bi razumeo. Postoji u tebi ta neka iskra koja poput areole zasjaji kad god te ugledam. Svaki polusmešak na tvom licu, svaki pogled koji uhvatim. Kad se sve uzme u obzir, teško je, skoro nemoguće, ali postoji. Tvoja pojava mi zaledi dah, i zbunim se, kao da nisam godine potrošila učeći prilagoditi se trenutku. Zaboravim reči, dlanovi se znoje i usne podrhtavaju u strahu da ne izgovorim nešto pogrešno, a istovremeno u želji da to budu prave reči u pravo vreme. Idealizirala sam te odavno, verujem već prvog trenutka kad su nam se pogledi sreli. Učinila sve da ti se približim, a ujedno te toliko odgurala od sebe. Loši postupci, pritisak, previše reči, nekad pak premalo. Saplitao se jezik i u silnoj želji da napravim prave korake ka tebi, ja sam sve više gazila ka očaju. Svaki korak je bio pogrešan, ali ne iz loše namere. Uvek su namere bile dobre, jedino ja nisam znala kako da koračam. A na kraju puta TI. Takav kakav jesi. Idealan. Savršen. Toliko bolno tuđi. Toliko nikada moj. Bar je svet bogatiji za jednu anđeosku dušu koja ovom sivilu dodaje boju nežnosti. Kao da ti je jedina misija da svima oko sebe ulepšavaš dane, minute, godine. Kao da si uvek tu, tvoje rame za plakanje je svima na raspolaganju. A ti? Ti smehom strah pokrivaš, gradiš zidove oko sebe i ne dozvoljavaš nikome da ti se približi. Bol te tome naučila. Stoga nikome ne veruješ. Bojiš se ponovne boli. Postojiš tako negde daleko. Večeras barem pod istim nebom dišeš. U mojim očima savršen. Nisi ni svestan, mada je tako i bolje. Samo tvoje bivstvovanje na ovom svetu je dovoljno. Ponekad se plašim da zatražim više. Ponekad mi je luksuz i da te sanjam. Količina straha koja je prisutna kad samo pomislim da bih te mogla izgubiti nije izreciva nijednom mernom jedinicom. Grešila sam, toga sam ja najbolje svesna. I žao mi je. Zbog učinjenog. I zbog onoga što se nikada nije ni dogodilo. Za svaki put kad sam se o tebe ogrešila, kajem se. Ti si mi put, duša, moje drugo ja. Kunem ti se da nikada nisam htjela povrediti te, ogrešiti se o tebe. Nikako. Ni u kom pogledu. Samo sam htela da ti značim barem upola kao ti meni. Vrag odneo želju, ne dobijemo uvek ono što bismo hteli. Nisam ja za tebe ni pola. To je istina. Ili nije. Možda samo dobro izbegavaš iskrenost, ili ni sam sebi ne želiš da priznaš. Verovaću u ovo prvo. Istina je. I uvek će tako biti. Uvek ćeš biti toliko tuđi, a ja nikada neću biti dovoljno značajna da bi ti se suza nehotice iskrala iz oka kad shvatiš koliko smo tuđi, a koliko smo istovremeno svoji. Ti moj, i ja tvoja. Samo u nekom drugom, paralelnom svetu. A ovde nam se samo duše ljube dok mi nesvesni toga vodimo svako svoj život.“Jednog dana zastaćete negde na sred neke dobro poznate ulice, pogledaćete u nebo i razumećete zašto se sve baš tako desilo. Duboko ćete udahnuti novi život i hrabrim koracima krenuti dalje, i najzad shvatiti da je život previše kratak da biste bili nesretni.”

Sećanje je smešna lupa
http://vetropir.blogger.ba
09/05/2020 23:36