Voleo bih da znam kako da napišem uzdah. Jedan tamni, duboki uzdah. To sad strašno nedostaje na ovom mestu.

Koliko god da je vremena prošlo, makar tek nekoliko dana, ili meseci, meni se čini kao večnost. Koliko god da te puta sretnem, u nadi, s čežnjom, znam da te niti jedan jedini put neću imati. Onako kako te imaju druge, tako nikad nećeš biti moj. Zapravo, kad razmislim malo bolje, ti nećeš nikada uopšte…

Nastavi čitanje →

Oni koji su me zavoleli (..) znaju štošta o meni. Oni koji me do sad nisu zavoleli, i neće, bojim se…

Uopšte više ne znam ni zašto pišem. Čemu reči kada ih ne želiš? Milion koraka sam do tebe napravila, a ti stojiš u mestu. Pustiš me da ti ogolim dušu i kao svaki put zabodeš mi nož u srce. Vidiš moj greh u njoj, i njen greh u meni. Sudiš mi samo prema tom grehu,…

Nastavi čitanje →

Saznao sam u koje doba godine je ovde najlepše. U ono doba godine kad si ti tu.

Gospode Bože, zar je moguće da tako malo cenimo život? Ušuškani u svakodnevnu rutinu, užurbanost, jurnjavu za idealima, borbu sa rivalima,nismo ni svesni da su sekunde presudne. Možda već sledeći uzdah neće biti tvoj, niti moj, bilo čiji. Uzimamo mnogo toga zdravo za gotovo, opiremo se mnogo čemu, bežimo, sklanjamo se u stranu, nesvesni da…

Nastavi čitanje →

Zna se koja vrsta priča počinje sa: “Bilo jednom…”. Ne hvala, već izvesno vreme ne verujem u bajke.

Vratiš se ponekad. Često. Ponovo sedneš u fotelju života i na platnu gledaš neki stari film. Odavno snimljen, već u zaborav pao. Ipak gubiš dragoceno vreme uzdišući na scenama prošlosti. Odustani. Zabrani sebi takvu vrstu kinematografije. Niti ti osmeh izmami, niti ti snagu da. Samo ostaješ u trenutku koji je završen. Proživljavaš bol bez potrebe….

Nastavi čitanje →

Bila je neko ko ne zna ostati. I nije ostala, nikada. A voleo sam je. I ona je mene volela. Svi su to znali, osim nas.

Imam li prave reči za tebe? Osećam se poraženom od života. Vidim da su svi onomad pravi izbori ustvari najlošije povučeni potezi u šahu života. Posle svih ovih godina konačno znam istinu. Iako u suštini prelepa, toliko je bolna da je mrzim. Kao da reči nismo imali jedno desetljeće ranije. Ostali smo ćutati, oboje. Koliko…

Nastavi čitanje →

Mi nismo zaljubljeni. Nismo čak ni prijatelji. Mi smo samo dva stranca koja se previše poznaju. A falit će mi. Nek’ mi se Bog smiluje koliko će mi faliti.

Znate već onu staru: “Sve što je lepo, kratko traje”. Često i suviše kratko. Baš kad se navikneš da je lepo, probudi se razum. Savest. Nekako si svestan da je to oduvek samo bio početak kraja. I sve ima smisla, a opet je tako besmisleno. Izvini. Greška je moja. U meni je feler, to odveć…

Nastavi čitanje →

Pričaće ti o plovidbi, ti što nisu sidro digli.

Rekla sam jednom, ostaće ova slova i onda kada ničega više ne bude. Ostaće sećanje, prokleto sveže. Kao da već blede sve te reči, još ne verujem u njih. Zašto smo odabrani? Baš mi, od celog sveta punog različitosti, negde u masi su nam se pogledi sreli. Samo plovi, mornaru. Beskrajnim pučinama sveta. Nosi me…

Nastavi čitanje →

Testirajući moju ravnodušnost, otkrila je da ni njoj nije svejedno da li je meni svejedno.

“Nemoj prestajati da pišeš, šta ću ja da čitam kad stignem kući?” Vredi li još to? Ne. Ništa što je izgovoreno nikakvu vrednost više nema. Poverovati je lako, ali jednako je i glupo, naivno dopustiti sebi da poveruješ. Zaslepljenost sjajem kamenčića koji reflektuje svetlost. Kad ga uzmeš na dlan, onda si svestan da to i…

Nastavi čitanje →