Testirajući moju ravnodušnost, otkrila je da ni njoj nije svejedno da li je meni svejedno.

“Nemoj prestajati da pišeš, šta ću ja da čitam kad stignem kući?” Vredi li još to? Ne. Ništa što je izgovoreno nikakvu vrednost više nema. Poverovati je lako, ali jednako je i glupo, naivno dopustiti sebi da poveruješ. Zaslepljenost sjajem kamenčića koji reflektuje svetlost. Kad ga uzmeš na dlan, onda si svestan da to i nije kamenčić. Komad stakla koji na dlanu držiš već zaseca kožu i stvara bol. Fizičku bol, znaš. Nikada to sebi ne dopuštam. Da mi ljudi postaju bliski. Nikoga ne puštam unutar granica. Nikome ne pričam. A desilo se. Moja greška. Sama sam sebi nanela bol posle koje je teško koračati napred. Znam šta misliš. Sklona sam tome. A ti si tek peron u nizu na koji se ovaj voz zaustavlja. Nemaš pojma. Nisi uopšte svestan svoje nesvesti kad sam u pitanju ja. Karma? Gnev? Realno je bojati se toga. Zar su nam putevi ukršteni da bismo pričinjavali bol? Dovraga sa svim. Samo mi reci kako uspevaš? Zar ti je zaista apsolutno svejedno? Ravnodušnost ti drži konce? Ne govori da ne možeš. O, da. Ne želiš. Kakav previd s moje strane. Jednostavno ne želiš. Onda proteklih dana nisi izgovorio nijednu reč koja nije bila laž. Ili lažeš sebe? Lažeš i mene, zar ne? Strah je jedino što te sprečava. Strah najbolje ideje pokopa u prašinu zaborava. Strah blokira svet. Koliko bih rekla, ove reči ne mogu izraziti. Ne stajem na svakom peronu. Nisam toliko prokleta da uzimam sve što mi se pruža. Htela bih jedno. Ne mnogo. Pusti da ti u očim gledam dok izgovaraš te reči. Poslednje koje si rekao. Među zimzelenim rastinjem, tamo gde se život svakodnevno rađa, gde je zrak čist, znaš već da takvo mesto postoji. Čekala bih tamo na te tvoje oči. Isplati li se čekati? Ili je uzalud? Ne košta te da se pojaviš. Znaš već kad. Ostaješ pri svom, a ja ne puštam. Kako bih mogla? Ponovo dišem. Ponovo se budim. Menjam poglede na svet. Borim se za to što imam. To ne bih nikada prokockala. Neke stvari moram da sačuvam. To je od početka jasno. I sve je selo na svoje mesto. Sve se smirilo. Nedostaješ ti, kao poslednja kockica mozaika. Uzalud mi je pisati, zar ne? Samo odgovori na sve. Pusti me samo malo da ti se približim. Ne želim povrediti. Niti slagati. Još nikada nisam bila tako iskrena. Trebam te. Da li razumeš? Dovraga, ti nikada nećeš razumeti. “Bez ikakve logike, dirnut sam što osećam da sam joj potreban i što me gleda drukčije nego ikoga drugog, a baš toga se bojim.”

1 komentar

  1. Kada nekoga želiš toliko jako, ne opisivo, toliko da kada te pogleda cijela se zacrvenis postidis. Željela bi sakriti pogled da ne primijeti da si slaba na njega da ga želiš za sebe. Možda zvuči sebično ali sreća nema cijenu. Poželiš pobjeći istog trena. I jedva čekaš dan kada ćeš odletjeti što dalje od svega kao ptica. Tada će bar biti lakše neću ga gledati taj osmijeh, to lice, te oči, te njegove ruke. Iz dana u dan sebe ispitujem šta li sam to na tebi vidjela šta li me privuklo. I počnu se redati razlozi. I iznova sebi svako jutro obećam biću bolja osoba izbaciti ću ga iz glave…ah do vraga eno ga… I tu je mojoj borbi kraj kada ga ugledam i on mene postanem trapava ispadaju mi stvari iz ruku pričam i meljem ne kontrolisano. Dali si iskušenje nagrada ili kazna. Vječno cu sebi to pitanje postavljati ali odgovora sumnjam da ću ikada imati…

Komentariši