Ja znam da vreme svemu menja boje…

Koliko već dugo te teram u zaborav? Sati su postali dani, dani meseci, a evo već godine počeh brojati. Nikada još ne uspeh. Niti tebe u zaborav, niti zaborav tebi. Postoji valjda to nešto u svakom čoveku što stoji, sićušno, a bolno. Mada neznatno i nevidljivo svaki uzdah podseća da je tu. Neće te izbrisati ni dva života. Pokušah. Milion puta. Čak i da te zamenim. Niko. Nema zamene. Ni blizu. Sreća te prati, znam. Nemaš me u sećanju, verujem u to. Neka. Sreću i zaslužuješ. Ništa manje od toga. Zaslužuješ mene, prvenstveno, da nije što jeste. Ovako ne. Niti onda, niti sada, niti ikada. Uopšte ne postoji šansa. Niti je postojala. Niti će postojati. Ponekad  (lažem, čitaj: “skoro uvek”) noću, kad se sve stiša, setim se svojih snova. Dobri su to snovi. Šteta što će neizrečeni ostati. Neostvareni. Zatrpani negde, poput otpada, odavno već prekriveni prašinom zaborava. Bole me. Bole me snovi od kojih odustah. Boliš me ti. Bole me oni koje mi život uze onda kad su mi najpotrebniji bili. Svaki me uzdah boli. A to ne vidi niko. Niti će. Nemam hrabrosti da o tome pričam ikome. Ne želim da izgledam slabo, niti krhko u očima drugih. Ne želim ničije sažaljenje. Birah ovaj put u cvetu mladosti, nesvesno. Neupućeno dete odabralo je kako jeste, sad više nema nazad. Pomirih se sa sudbinom koja me snađe. Ne žalim se zbog svega što imam. Samo me boli ono što željeh iskreno, a nemam. Jednom pročitah da se čovek više može pokajati za ono što nikada nije učinio, nego što za ono što je napravio, makar i pogrešno bilo. Trebale su godine da razumem smislenost te konstatacije. Znaš, trebalo bi zakonom zabraniti neke postupke ljudima, pre nego navrše određen broj godina, pre nego dostignu životnu zrelost, trenutak kada jasno vide koliko vrede i šta bi sve mogli postići. Teško mi je, u poslednje vreme pogotovo, da se izražavam. Često mi reči nedostaje, i onda kao hladan kamen, stojim u mestu nepomično. Najlakše bi bilo kad bi ljudi koji trebaju da me razumeju sve pročitali iz mojih očiju. A ne, danas još malo ko zna čitati iskre, sjaj i bol jednog pogleda. Svelo se sve na lažni sjaj, kratkotrajna zadovoljstva i dane bez nade da će iko razumeti, da će se umetnost vratiti kao temelj, da će biti važno ono što čoveka čini sretnim, a ne život u šablonu društva. Sve moje boli pišem ovde gde sam nepoznata ličnost. Ostavljam reči kao trag na koji će tek poneko nabasati. Neki slučajni tragač za onim što je iz duše pisano. Zauvek će ostati neznatno svima osim meni. Jedno znam, nikome ne želim neizvesnost života koji protiče monotonim danima, šablonskim radnjama, jednakim svakog novog dana. Probudi se, skupi hrabrost i snagu i juri svoje snove koliko te noge nose , pre nego ti život dodeli trajne prepreke u ostvarivanju i jačanju sebe kao individue. Misliš da može bolje, jače, intenzivnije? Da imaš kapacitete da osvojiš nebo? Onda nemoj samo da misliš, veruj u to i učini sve što je u tvojoj moći da vera postane opipljiva stvarnost. Ne dozvoli sebi da se jednog jutra probudiš i da je jedini osećaj koji poseduješ gorčina neostvarenih snova, jer, veruj mi, ne postoji veća bol od te, i ništa ti ne može uništiti duh kao žal za prošlim danima koji su ostali prazni, neiskorišteni. Ništa ne boli kao mrtva duša u živom čoveku. Sreća je samo postojanje nade da će se, uprkos preprekama, poneki davno zaboravljeni san vratiti i osvetliti preostale dane, da će se jednog dana duša probuditi. Nada u dan kada ćeš konačno zaborav postati. Tog dana će ponovo da živi sve što je umrlo zbog dve duše koje nikada neće postati jedna. “Bilo je neko proleće koje nije išlo uz jesen koju je izabrala za svoj način života. Zaboravila je da se smeje glasno.”

Komentariši